Nedelja, 18.08.2019

Magazin » Moja priča » Ljubavna priča » Kupovao si me pogledom na moj grad

Kupovao si me pogledom na moj grad

Objavi ovaj članak na

10.06.2013 9:00 AM

Zašto si se ti udala? Zbog ljubavi. Posle svih ovih godina još uvek verujem da je to jedini pravi razlog za udaju. Živeli smo u vremenu promena, na raskrsnici puteva, verovali u čast, poštenje, da dobro uvek pobeđuje. Tih godina bili smo hrabri, ludo hrabri, ni ratovi, ni bombe koje su pljuštale  nisu mogle da nas pokolebaju. Bili smo poslednja generacija koja je putovala po svetu, živela vaspitana u duhu jednakosti, patriotizma i iluzije da nam niko ništa ne može. Posle ludih devedesetih bili smo srećni što smo živi. Tih godina sam otkrila sebe, puno sam radila bežeći u posao ne dajući sebi vremena da razmišljam šta mi to ne dostaje. Borila sam se za svoju nezavisnost želeći da postanem neko i nešto. Udala sam se na vreme, završila fakultet i postala majka. Bio je to najveličanstveniji trenutak u mom životu. Danas znam da čovek ne može pobeći od samog sebe, snove skrivama u zabačenim fiokama sećanja i ne razmišljamo više o sebi. Želela sam da pišem, da moje knjige ispune police tudjih regala ali stvarnost je bila drugačija, pobedio je racionalni deo mene i ja sam odabrala da budem uspešna mlada žena. Deo mog bića znao je da postoji još nešto. Učili su nas da pametno biramo, završimo fakultete, rodimo decu a niko nam nije rekao kako da ostanemo dosledni sebi. Kako sačuvati  sebe od svakidašnjice. Želela sam da izađem iz ramova koje su mi drugi nametnuli.

Vreme  curi niz dlanove, godine  crtaju fine linije na licu a neka zaboravljena čežnja čuči u ćoškovima moga bića. Nekad sam verovala da čovek iskreno voli samo jednom u životu a posle su me godine opovrgle. Sve moje ljubavi su bile posebne. Nikad se nisam bojala da volim i da budem voljena. Ljubav je privilegija i bože hvala ti što si mi je pokazao. Verujem da ljubav opravdava sve. Često sam se pitala šta je to prevara. Puno sam čitala, tražila odgovor, a on je tako jednostavan, svaki čovek u prevari vara samog sebe i ko ima prava da nam sudi zbog toga. Danas se ne kajem  zbog tebe, kajala bih se da sam propustila te trenutke.

Desio si se iznenada, bez bilo kakvog plana i cilja. Dugo smo se poznavali ali ja sam u tim godinama bila daleka a ti si tumačio uobražena. Smeješ se kada ti kažem da tada nije bilo vreme za nas, strpljivo si čekao, žudeći negde u sebi da se dogodim. Priča je stara koliko i svet. Kao i sve priče o preljubi i ova počinje ne najavljeno.

Bilo je leto, sunce i Dunav. Bože koliko volim pogled na reku. Sedeli smo na travi, naslonjeni na bunar i gledali grad ispod nas. Bio je jedan od onih letnjih dana kada cuješ zvuk tišine, kupovao si me pogledom na moj grad. Pričao si kako želiš da me poljubiš, a samo si me držao u zagrljaju bojeći se da me ne uplašiš svojom čežnjom. Izuo si mi sandale i nežno masirao

noge, smejući se kako su ta mala stopala izmučena. Zadirkivao si me što nosim visoke štikle a ja sam uživala u tvom dodiru, suncu i danu koji tiho odlazi. Posle dugo vremena bila sam opet ja. Šesnaestogodišnja devojčica sa istim željama, slutnjama, iluzijama. Nekad mi se čini da nikad neću odrasti. Nisi me poljubio. Osećala sam se tako jakom, tako posebnom. Pričali smo o našim životima, o tome kako nećemo nikog da povredimo, kako su nam porodice na prvom mestu.

Tada sam znala da ćemo biti zajedno. Nikad me osećaj nije prevario. Pitao si me da li sam do sada prevarila muža i to me je zbunilo. Da li bi ti bilo lakše da jesam? Danima smo razmišljali i planirali gde bi mogli voditi ljubav, čekali smo trenutak.

Danas znam da sam požurila i da sam trebala ići sporije ali to onda ne bi bila ja. Uvek sam sve htela sad i odmah. Želela sam da uradimo to.

Sa tobom sam se uvek osećala sigurno, bio si bespoštedno iskren i to mi se dopalo. Slušali smo Bajagu, kradom si mi donosio kuvano kestenje i prepoznavao svaku nijansu u mom glasu.

Svidjalo mi se što si sve isplanirao ne želeći da me dovedeš ni jednog sekunda u nezgodnu situaciju. Čudno je kako sam tako lako pristala da budem sa tobom, ja satkana od tolikih suprotnosti, pravila, načela, odjednom sam bila samo žena željna tebe. Uvek sam mrzela prenemaganje, nisam se bojala, šta može da se desi u hotelskoj sobi u nekom nevažnom gradu. Ništa nisam očekivala, više sam se plašila za tebe. Prišao si mi stavio dlanove na moje obraze i poljubio. Bio je to poljubac koji sam tako dugo čekala. Posle si me još dugo ljubio, drhtala sam u tvom naručju, uvek sam bila slobodna a sa tobom sav stid je nestao. Bili smo željni jedno drugog, želeli smo sve ono što nam je godinama bilo uskraćeno, želeli smo seks. Nisam znala šta će posle biti i da li je ovo jedini put da smo zajedno. Tela su nam se prepoznavala, dugo smo uranjali jedno u drugo. Kiša je padala, čuli smo kapi koje udaraju u prozorsko okno i molili boga da nas niko ne prekine. Sati su neumoljivo tekli i povratak je bio neminovan. Već tada sam znala da je opasno to što radimo. Vozeći se kući pratila nas je duga, stajala je na mom desnom ramenu, držao si me za ruku, ja sam zamislila želju i zahvaljivala bogu što je uz nas.

Danas priča još uvek traje. Često se pitam šta je pravo, šta je istina?

Nekad mi se čini da me voliš a onda oteram tu misao i kažem ne, nije tako. Nekad kažem sebi gotovo je a onda ne mogu da izdržim da te ne vidim i ne čujem. Trudim se da niko ne primeti čežnju u uglovima očiju, da iza lažnog osmeha sakrijem tajne misli. Budim se željna tebe a onda kažem ne. Vraćam se svakodnevnici i kažem to je samo seks. Bežimo jedno od drugog a molim boga da nas spoji na kraju dana, da gledamo crno beli film i vodimo ljubav. Pijemo vino iz iste čaše, zadirkuješ me zbog hladnih stopala, ne veruješ mi kad kažem da neću da vodim ljubav sa tobom. Smejem se gledajući te kojom brzinom se skidaš. Volim tvoje telo, ruke tako čvrste a opet nežne, široka ramena, detinji pogled dok mi se prepuštaš. Onda dođe kraj i ja se osećam prazno, ćutim i brzo odlazim ne gledajući te. Sedam u kola i vraćam se u svoj pravi život.

Toliko je različitih ljubavi u nama. Ko sam majka, ljubavnica, žena ili sve to zajedno. Kako pomiriti sve to u sebi.

Želela bih da si lud od ljubavi, ustvari želela bih da si zaljubljen u mene. Rekla sam ti, ni jedno od nas nije ovo tražilo, desilo se i ne kajem se. Kajala bih se da sam propustila da te sretnem, da sam pobegla zbog gradjanskog morala, da sam bila kukavica. Da li sam nepoštena ako dozvolim sebi da volim?

Ne treba mi garancija za vreme pred nama, ne trebaju mi obećanja. Živimo tolike živote i svaki je poseban.

Da li te volim? Možda.

Da li me voliš? Možda.

Znam da si moja srećna misao, da me boli kad tebe nešto boli, da te želim jutrima.

Da li je moja potraga za samom sobom završena?

Da li si ti deo koji mi je falio svih ovih godina da bi slika bila potpuna?

Da li je ona duga na mom desnom ramenu uramila našu sliku?

Toliko pitanja. Da li to znači da opet živimo, da smo pobedili strah od vezivanja i napuštanja. Ne znam. Znam samo da danas želim da te vidim, naslonim glavu na tvoje grudi i čujem srce.

Olivera

Autor teksta: olivera