Košmar na javi

Od malena sam sanjala i zamisljala sebe u beloj haljini sa najlepsim buketom u rukama, svaka zena koja kaze da ne masta o tome laze, sada koji je razlog te lazi zavisi od njene zivotne price… U mojim snovima ja sam bila sretna, nasmejana mlada, na vratu sam imala niz bisera koji je se u nasoj porodici prenosio sa kolena na koleno i sada je bio red da dodje u moje ruke, to jest da zasija na mom vratu, u realnosti, jedino sto je sijalo na meni bile su moje suze…na zalost ne suze radosnice, vec one koje poteknu iz duse i ostave dubok oziljak na srcu, zig  za ceo zivot! Moj zig nosio je inicijale moje najvece ljubavi, ljubavi koja me je zivu sahranila, ubila u meni sve najlepse, moj zig nosio je molitve neke druge vere, vapaje neke druge nacije… I ne, necu reci da nama nije bilo sudjeno, vec da su lazi ubile ljubav, kao u svakoj pateticnoj prici… Zvuci izlizano, kao klise, zar ne?

Ovo je prica mog zivota, najveca istina koju ce te procitati, i zato cu zamoliti sve majke da ih prepricaju svojim cerkama, sve bake da ih prepricaju svojim unukama, nemojte im pricati bajke o princevima, jer ce te ih kao mene moja porodica nauciti pogresnim stvarima, naucicete ih da tragaju za princem na belom konju, a od svega toga naici ce tek na nekog konja, sa laznim osmehom, laznim obecanjima, i jedino sto ce biti pravo u celoj prici jeste patnja, jesu suze, nemoc…i bol, velika bol, koja ce obeleziti ceo zivot neke nesretne devojke poput mene…

Imala sam 22 godine kada sam upoznala svog „princa“ sasvim slucajno, od samog pocetka sam znala da ce nasa prica biti teska, ali odlucila sam da se borim. Delile su nas vere, delila su nas imena, gradovi, imena kojima smo nazivali boga, jedino sto nas je spajalo bila je ljubav, bar sam ja tako mislila… Pocetak nase veze bio je idealan, i vise od toga, obasipao me je paznjom, ljubavlju, putovali smo, osmeh sa mog lica nije silazio ni na trenutak, zavolela sam tog coveka vise nego sto sam ikada pretpostavljala da mogu voleti, zauzeo je prvo mesto u mom zivotu, bio mi je ispred svega,ispred svih, najbitniji…jedini moj, kako sam ga cesto nazivala… Onda je dosao trenutak priznanja, jednoga dana rekao je da mora da mi kaze nesto bitno, i da se nada da to nece promeniti nista medju nama, ne sluteci uopste sta cu cuti rekla sam da ne postoji nesto sto bi promenilo ono sto osecam prema njemu… Dosao je, stao ispred mene, sa ocima punim krivice i kajanja, krenuo je da govori tise nego ikada, isprekidanim glasom: „Mali, znas…ja imam, ja sam…ne znam kako da ti kazem ovo a da te ne povredim, ali ja jednostavno moram da olaksam dusu, moras da saznas to od mene, nije fer da ljudi govore tebi iza ledja, znas kada sam bio jako mlad, i nisam znao nista o zivotu ja sam… ja, ozenio sam se…“ Zanemela sam, zatim sam pocela da vristim, da jecam, da urlicem, osecala sam se kao dete kome je neko ukrao omiljenu igracku, kao dete kome je neko zabranio da sanja, osecala sam se ponizeno, zgazeno… A zatim kao da je sve ovo malo za taj jedan prokleti dan on je nastavio: „Ja sam ozenjen na prevaru, ne znas ti kako je to kod nas, i kada sam sve shvatio ja sam zeleo da je vratim kod roditelja, ali to je bruka mali, a onda i bog zna sta bi bilo, ispao bi haos u porodici… Pa reci nesto duso, molim te mali reci nesto…“ Cutala sam i slusala kako covek koga sam sanjala rusi sve moje snove, slama mi srce na najsitnije komade, slusala sam i plakala kao nikada do tada… Moje jecaje ubrzo je zamenio njegov nastavak govora: „…I moras da znas da ja imam…o proklet neka sam kako da izgovorim ovo kada te vidim takvu, kako da ti ispricam sve sto mi lezi na dusi, a znam da moram danas, ili sutra svejedno, ali dugujem ti istinu…ja… ovaj…imam i decu…“ Zaplakao je, ja sam ostala bez suza, bez daha, bez reci, ja sam ostala bez svega u trenutku, kao neki okoreli kockar koji za tren prokocka sve sto ima, pa cak i ono sto nema… Sve sto sam videla u tom trenutku bila su vrata kroz koja sam zelela da pobegnem glavom bez obzira, vrata koja su kako sam ja mislila donosila spas od svega, u mojoj glavi bio je haos, imala sam sto pitanja, ali nisam imala reci, nisam umela da pitam nista, zelela sam da te sekunde umrem, ili da odletim negde daleko od njega, da se probudim i da shvatim da je sve bio samo kosmar, ali ne, bila je to java, ruznija od najgore nocne more… Sedela sam paralisana u uglu sobe, kada je prisao i zagrlio me, tada sam pocela da jecam, iz mene je glasnije od detonacije izletelo samo jedno: „ZASTOOOOOOOOOOOO???“, zatim su se moji jecaji nastavili, trudio se da mi obrise suze, nisam mu dozvoljavala, da mi objasni nisam slusala, zelela sam da me pusti da patim, da me pusti samu sa mojim bolom, njegove izjave ljubavi zvucale su mi kao zvuk sirene za opasnost, njegove ruke izgledale su mi kao kandze, a on kao neki jastreb, kao kobac koji samo vreba trenutak da me pretvori u svoju zrtvu… Smogla sam snage i nekako se oteturala do kupatila, sela sam na plocice i iz dzepa izvukla malu traku sa dve crtice, pogledala sam i bilo mi je jos teze, u sebi sam nosila malo bice za koje sam se do pre par trenutaka mogla zakleti da je plod najvece ljubavi… Lupao je na vrata kupatila molio da otvorim, preklinjao me je, a meni su u
glavi odzvanjale reci- ja sam ozenjen, ja imam decu, i nista sem toga… U meni se sve slomilo, pozvala sam iz kupatila drugaricu i pricala sta se desilo, rekla mi je da treba da ga saslusam, da mu dam sansu, jer smo ipak mi najlepsi par u gradu, jer ipak o nama svi govore sa osmehom podrske, sta bih drugo nego da je poslusam kao i uvek, kao sto bi i ona mene saslusala…i prihvatila moj savet… Posle dobrih pola sata izasla sam iz kupatila, sela pored njega i slusala neko objasnjenje, da je se ozenio zbog papira, da je ziveo u bedi, da nije imao nista, da je hteo da promeni zivot, a on, on nije ni slutio da je svaka njegova rec sekla komad po komad mog srca i ostavljala najdublje oziljke koji ne zarastaju vremenom, koje ne leci ljubav, koje ne leci nista sem smrti… Nakon njegovog objasnjenja, ja sam skupila snage i izvadila sam iz dzepa malenu tracicu, recima tisim od tisine rekla sam- „Ja sam trudna…“ Zagrlio me je, zaplakao, i vise nije bilo reci, ljubio me je, ja sam ljubila njega, zaljubljeno glupo zensko, sada bih udarila samar samoj sebi, onako iz sve snage… Rekla sam mu da ga vise nista necu pitati na tu temu, nisam pitala cak ni kako se ona zove, ni kako izgleda, ni odakle je, nista nisam pitala, samo sam rekla da zelim da sredi svoju situaciju, jer ne zelim da mi se niko smeje iza ledja, obecao je da hoce, i to vrlo brzo… Prolazili su dani, nedelje, on nije pricao o tome, ja ga nisam pitala, pocele su moje jutarnje mucnine, poceli su bolovi u ledjima, u grudima, a ja, ja sam se radovala, mislila sam da cu imati najdivniju porodicu na svetu… Ali, jednog dana, cula sam reci koje su me iznova povredile- „Mislim da bi bilo najbolje da ti, mislim zbog nase situacije, znas vec sta je i kako je…trebala bi da prekines trudnocu“, pogledala sam u kalendar nadajuci se da je prvi april, i da je ovo neka sala, iako sam znala da je decembar vec uveliko pokucao na nasa vrata… „Znas, ne mogu odmah da te ozenim, ne bih da ljudi govore da sam se zbog tebe razveo, ne bih da te moja deca i moja porodica mrze, da te ljudi nazivaju pogrdnim imenima“ sasipao je reci, jednu za drugom, poslednje cega se secam jeste magla, krv koja je sikljala iz mog nosa, i ostar bol u stomaku…probudila sam se okruzena ljudima u belim mantilima koji su bili u panici, i znoju, za ruku me je uhvatila lepa zena, srednjih godina i rekla glasom lepsim od najlepse pesme: „Andjele, ne sekiraj se, bice sve u redu…“ stomak me je boleo jako, uzasno, bilo mi je hladno, a suze su same tekle,ne znam zbog cega, ali nisam uspevala da ih zaustavim, iako je se ta divna zena trudila da obrise svaku suzu… Onda je se pojavio doktor, u vec poodmaklim godinama, uhvatio me je za ruku i kao da je on kriv za sve moje muke rekao je: „Zao mi je, nismo uspeli da spasimo vasu bebu“, moj vrisak prolomio se celom bolnicom, rekla sam da zelim da svi izadju iz sobe, i da ne zelim nikoga da vidim, a onda kao so na ranu doktor je dodao: „Ali, vas suprug ceka da vas vidi, ne zeli da ode…bilo bi lepo da ga primite, mnogo je zabrinut…“ Samo sam rekla: „Ne, ne zelim da ga vidim, recite mu samo neka ide kuci, da ne brinu za njega“ Zaplakala sam, moja divna doktorka nije zelela da izadje iz sobe, kao da je naslucivala moje namere, uz sve moje molbe i naredjenje doktora ona je ostala dosledna svoje izjave i nije se pomerila od mog kreveta, kada su svi izasli zagrlila me je i rekla: „O, dete moje, isplaci se, olaksaj dusu“ Plakala sam dve vecnosti cini mi se, sve dok nisam utonula u san, kada sam se probudila i dalje sam bila u narucju te neizmerno dobre zene, mazila me je po kosi i pricala mi je o tome kako ce moju bebu cuvati andjeli. Morala sam da ostanem u bolnici 3 dana, ta tri dana nisam nikoga primila da me vidi, a doktorka je odlazila samo na pola sata i vracala se, kao andjeo cuvar, uvek sa toplim osmehom, i uvek spremna da u svom narucju sakrije sve moje suze i muke, objasnila mi je da je bebi prosto stalo srce, i da vise nije bilo moguce uciniti nista, cak i uz svu njihovu volju… Izasla sam iz bolnice, i krenula sama, taksijem, nisam znala gde da odem, nisam znala sta da radim, kada me je vozac pitao za adresu rekla sam da jednostavno vozi kroz grad, da zelim da pogledam neke ulice i mesta, gledao je u mene kao da sam senula… Tog trenutka donela sam jednu odluku, pocinjem novi zivot, zivot bez njega…a ipak sa njim u srcu… Zvao me je, ostavljao poruke, slao nase zajednicke prijatelje da pricaju sa mnom, na svaki pomen njegovog imena, one koji su o njemu pricali izbacivala sam iz stana, prekidala im vezu, ostavljala njihove poruke i pitanja bez odgovora… Prolazili su meseci, a on je i dalje visio ispred moje zgrade, lepio poruke na mojim vratima, onda sam jednog dana gledala kroz spijunku kada je dosao pred vrata,
izasla i rekla mu- „Prestani da me proganjas, udajem se sledeceg meseca, ti vise ne postojis za mene, umro si onog dana
kada sam izgubila bebu, zajedno sa njom i ti si za mene napustio ovaj svet, idi svojoj zeni, svojoj deci, svojoj idealnoj porodici, a mene ostavi na miru, pravi se da ne postojim i da nikada nisam postoja“ i pre nego je uspeo bilo sta da kaze zalupila sam vrata, otrcala u sobu i pocela da jecam… Pozvala sam svog bivseg momka za kog sam bila sigurna da me jos uvek voli, iako je proslo tri godine od naseg raskida, i upitala sam ga, prosto kao iz topa: „Zelis li jos uvek da me ozenis“ sa druge strane cula sam jedno zvonko, veliko- DA! To je bilo sasvim dovoljno da ga pozovem kod mene da se dogovorimo oko svega, trazila sam da svadba bude sto je pre moguce, dogovor je pao, vec za 2 nedelje bicu necija supruga, supruga najmladjeg, najuspesnijeg advokata u gradu, sa kojim sam raskinula zbog jedne neodgovorene poruke, eto, takve smo mi zene, dobro necemo, zlo jurimo…

Dosao je i dan svadbe, ja u beloj haljini, sa divnom damskom frizurom, pored coveka kome ne znam ni omiljenu boju, ni omiljenu pesmu, ni omiljenu hranu, ni omiljenu knjigu, placem i izgovaram da, vezujem sebe u najvece okove, kaznjavam sebe, nesvesna da opet tog neduznog coveka ranjavam ni krivog ni duznog, da ga osudjujem na patnju, jer ga nikada ne mogu voleti, zato sto vec volim beskrajno…

Proslo je dve godine od moje svadbe, krisom svake veceri popijem pilulu, zatvorim oci, zamislim nekog, vodim ljubav, sa covekom koga ne volim, okrenem se na stranu, opet zazmurim, i nastavim da zivim svoju laz…