Studentski dani… upoznaješ mnogo ljudi neki samo prođu kroz tvoj život a neki se i zadrže, upravo u to vreme u jednom studentskom domu upoznali smo se sasvim slučajno a da tome nismo pridavali neki značaj… prošlo je skoro godinu dana od upoznavanja, u međuvremenu možda smo se sreli par put samo ćao ćao i to je bila sva komunikacija…
Nova raspodela u domu, premeštanje, spojila nas je “sudbina” jer smo bili smešteni soba do sobe… tu i počinje naša priča….kako je vreme prolazilo počeli smo da svako slobodno vreme provodimo zajedno, pa i kad odemo kući čuli bi se preko fejsa, i tako meseci su prolazili bili smo sve bolji prijatelji.
početkom marta 2010. god odlučili smo da naše prijateljstvo pretvorimo u vezu, iako sam ja bila skeptična jer sam mislila ako ne uspe izgubiću prijatelja… početak je bio divan, svaki slobodan trenutak provodili bi zajedno, šetnje, filmovi, druženja… na kratko rastavio nas je letnji raspust, svako je otišao svojoj kući. Ceo raspust smo se čuli svaki dan telefon, videli se par puta, odlučili da odemo zajedno i na more…
U to vreme otkrila sam i da imam tumor što me je dosta potreslo kao i njega…
Početak septembra nas je opet spojio u studentskom domu i tu smo nastavili našu priču. kao i svaka veza imali smo par trzavica oko sitnica al ništa nije poljuljalo naš odnos do kraja septembra. Sećam se tog jutra, probudila sam se, on je trebao doći taj dan od kuće, a ja sam primetila neke promene na sebi… došao je i odveo me kod lekara… od toga dana počinje moja jednogodišnja borba sa bolešću koja je fizički dosta primetna… tada sam htela da prekinemo našu vezu jer nisam želela da ga vežem za sebe zbog bolesti, raskinuli smo… bio je uporan i popustila sam, pomirili smo se. Dani su bili mučni za mene a i za njega, terapiji, inekcije svaki dan, uticale su na mene i moje raspoloženje, trpeo je mnogo….. ubrzo, nekako su okolnosti bile da se preselimo iz doma u stan, i počeli smo da živimo zajedno… učili bi, šetali se, gledali filmove, drušveni život nam i nije bio neki jer zbog bolesti ja nisam želela da se družim ni sa kim… Onda je došla nova godina koju nismo zajedno proslavili, izabrao je da je proslavi sa drugom a ne samnom, to me je mnogo zabolelo jer sam ja ostala kući, al prešlla sam preko toga… posle toga živeli smo još pola godine zajedno… bilo je i lepih i ružnih momenata, al sve to čini svakodnevni odnos…
kraj školovanja za mene značio je rastanak i početak veze na daljinu, oboje smo se odselili kući, već prvih mesec dana počeo je sa lajkovanjem slika drugih devojaka na fejsu, stavljanje komentara, al po njemu sve je to bilo iz dosade, zabolelo me je to i raskinuli smo… nastavili smo komunikaciju čuli smo se ponekad, bila sam povređenja kao i svako verovatno… prešla sam preko toga posle mesec dana i počeli smo ponovo, uvek je govorio da me nije prevario da je to bilo samo iz razonode, i tako nastavili smo ali to nije više bilo kao ranije…
Moja prva bolest je već skoro bila izlečena, otišla sam i na operaciju i time su svi moji zdravstveni problemi ukolnjeni… mislila sma da sad više nećemo imati nikakvih prepreka za našu vezu, viđali smo se jednom u dve nedelje, al je svaki susret završio raspravom jer nikad nije hteo da popričao o nekom problemu izbegavao je razgovore, ne kažem bilo je i lepih trenutaka…
i tako raskidali smo mirili se par puta većinom na moju inicijativu jer sam mu uvek bila zahvalna što je ostao samnom kad mi je bilo najteže a i bilo mi je stalo do njega… onda je odlučio da ode za Ameriku na leto da radi, tada se nismo videli 4,5 meseca, čuli smo se, al retko jer je puno radio 15 sati dnevno, svakih 10-15 dana al svaki razgovor je bio formalan bez imalo emocija… vratio se, videli smo se posle 3 dana i nastavili gde smo stali, bilo je čarki i lepih momenata, išli smo i na drugo zajedničko putovanje, lepo je bilo… i nastavili smo posle toga jos par meseci i ove godine u martu na trogodišnjicu raskinuli jer on više nije bio isti prema meni…
svašta smo prošli zajedno, al nisamo uspeli da očuvamo našu vezu, bilo je previše trzavica i sitnih čarki koje su prerastale u svađe jer nije hteo da razgovara kad je trebalo, uvek je izbegavao razgovor… i sada posle 3 meseca pokušavamo da uspostavimo davno narušeno prijateljstvo, al po meni to više nije moguće, pogrešili smo jer smo sada ostali i bez veze i bez prijateljstva. Meni je do njega stalo, al ne mogu da mu budem prijatelj, moja osećanja prema njemu jesu se smanjila al ne i nestala, dok kod njega to nije slučaj on je siguran da ne želi ništa više samnom al ne želi ni da me izgubi kao prijatelja. Pitanja na koja ne znamo odgovor su da li je bilo vredno žrtvovati prijateljstvo!? da li je moguće prijateljstvo posle svega?