Rat, nemaština, gomila nepoznatih prognanih ljudi kojih je svakim danom sve više. Beže, traže kutak da bi se sklonili od vihora rata noseći nadu u bolje sutra. U školi nas je sve više onih koji su došli uplašeni su od novoga. Žive u sećanju na ono što su nekada imali a ostavili. Mi smo uplašeni od onoga što nas je snašlo, nismo morali da odemo sa svojih ognjišta ali smo izgubili slobodu i bezbrižno detinjstvo, postali smo robovi politike. Odlasci na mora, letovanja, škole u prirodi su ostali iza nas pred nama je bila siva budućnost poput neke noćne more iz koje smo uporno neuspešno pokušavali da se probudimo. Izlasci svakog vikenda u diskoteke su bili privilegija bogatih, sa pola marke smo bili carevi a za dve smo mogli da kupimo farmerke. Počeli smo da organizujemo kućne žurke, pare koje bismo davali za ulaznice trošili smo na piće i grickalice kako bismo mogli da se skupljamo po kućama. Uskoro nam je to postalo monotono, mladost traži izazove, žurbu, nova poznanstva, ljude, traži adrenalin.
Devedesetih godina kompjuteri su još uvek bili pojam, niko od našeg društva ga nije imao, možda smo zbog toga i bili toliko povezani i željni nečega novog. Ta želja nas je i odvela još severnije od grada u kojem smo odrastali.Taj grad je imao reku, a pored reke su bila moguća kampovanja, žurke u prirodi, kuvanje paprikaša. Nešto novo, uzbudljivije, nešto što do tada nismo videli.
Prvo smo otišle ja i moja najbolja drugarica i to na rođendan moga brata od strica. Na rođendan su naravno došli i njegovi drugovi i tada sam ga prvi put ugledala, leptirići u stomaku su odradili svoje a nas dvoje smo znali da od toga momenta više ništa neće stati između nas. To nije bila klasična ljubav na prvi pogled, neki bi rekli ni nalik njoj ali nas dvoje smo znali da smo stvoreni jedno za drugo.
Ponašali smo se kao najveći neprijatelji, vikali smo jedno na drugo, uzajamno upućivali kritike trudili se da otkrijemo mane onog drugog, svi su mislili da se trudimo da što više povredimo jedno drugo a mi smo ustvari tako izrazavali ljubav. Drugovi od moga brata su bili zainteresovani da li imamo još drugarica i tako smo nas sedam počele da se družimo sa svima njima. Nije nam bili teško da vikendom putujemo vozom nekih stotinak kilometara da bismo se videli, u početku smo mi stalno išle kod njih pa su i oni počeli dolaziti i kod nas ali to je bilo mnogo manje .Dva grada koja su bila toliko malo udaljena su bili ko dve države druga kultura veća sloboda sve nas je to privlačilo i jedva smo čekali vikende da bi mogle da idemo. Izrodile su se tu još mnoge simpatije, ali nas dvoje ništa nije moglo da rastavi i svi su čekali kada će jedno od nas dvoje da popusti i da odluči da ostane.
Za mene je tad škola bila najvažnija, moj san da završim Višu školu Unutrašnjih poslova mi je bio na prvom mestu, a njemu se misao da mu žena bude policajac nije nešto preterano sviđala i to nas je malo udaljilo. Njegova majka je to iskoristila, pošto joj nije odgovaralo da ima snajku slobodnijih shvatanja, i tako je sa vihorom rata stigla i ona na Badnje veče sa njegovim setrama iz Bosne. U početku im je bila drugarica da bi za sedam dana ostala i postala nesto mnogo više. Njegovu neodlučnost je njegova majka dobro iskoristila i dovela mu ženu koja mu je bila potrebna pošto ja nisam htela odustati od svojih snova.Oni su hteli unuka i sina koji će se s njim vezati za kuću, a ne snajku koja će biti na terenu.
Prevladala je njegova želja za decom, ja sam ostla negde u magli daleko iza njega da ostvarujem svoje snove. Kada je počelo bombardovanje jednog hladnog maglovitog jutra je otišao u rezervu, tako su mi ispričali, oprostio se sa roditeljima, ženom sinom, i poginuo je među prvima. Iako ga nikad nisam prebolela teši me to što je počeo da ostvaruje svoj san, a kada nekoga voliš onda ti je najbitnije da je taj neko srećan pa makar i sa nekim drugim. Ja svoj san nisam ostvarila sprečio me rat, i dan danas me muči šta bi bilo da sam pristala da zajedno ostvarimo njegov san i odrekla se svog možda bi sad bio živ.