Ponekad osetim neki jak bol, koji para srce, kida ga na komade, a te komade na još sitnije, mrveći i ono malo što je ostalo od njega. I često to ne mogu da objasnim sebi. Pokušavam da pišem ali se sve na kraju opet svede na splet nejasnih reči, misli i osećanja, koje se bojim ni papir ne može istrpeti. A opet, uzimam u ruke olovku i pišem… njenim i mojim slomljenim srcem… Uvek iznova… Iz početka i bez kraja…
Ne razmišljam o životu, ne razmišljam o ljudima, nekako mrzim da mislim, da se sećam, jer čak i to zadaje udarac. A udaraca je previše. I svi su oni tako teši, bolni, svaki otvara još po jednu ranu. Bojim se tako se jako bojim sutrašnjice i ljudi koje ona nosi.
Nekad na trenutak zaboravim na svoj bol, pa pomislim kako ima i većeg od mog. I zaista šta je moj bol u poredjenju sa njihovim? Prevelik kao pustinja, a opet tako mali u odnosu na ono što oni osećaju, to je kao zrno peska u velikoj pustinji.
A jesam li kriva?
Da li sam pogrešila što sam hodala tankom linijom između sna i jave? Da li je greh što sam verovala njegovim usnama, koje su me tako nežno ljubile, njegovim očima u kojima se ogledao ceo moj život.