Goli kraj

I

Sedeo sam na čardi i gledao kako pristaje čamac. Putnici su se iskrcavali, pogled mi se zaustavio na njoj. Smejala se, živo mlatarajući rukama košulja se pomerala nehajno zakopčana sa par dugmadi otkrivajući guzu i grudi. Spretno je sišla sa čamca držeći papuče u jednoj ruci i ogromnu tašnu u drugoj.Gledao sam tu šaroliku gomilu i razmišljao, mnogo bolje bi joj pristajao moj gliser. Spazila me je, nehajno mahnula rukom u znak pozdrava. Želeo sam je istog trenutka. Onako mokra, samo u košulji i guzom koja se nestašno nazirala ispod odeće dovodila me je do najluđih misli.

-Otkud ti ovde?

-Ne znam da li sam ti pričala, mi ovde imamo kuću.Bili smo na ostrvu na kupanju.

-Hoćeš da nam se pridružiš da popijemo piće?

-Hvala ne mogu, čekaju me na kafi.Drugi put, vidimo se.

Nasmešila se i otišla. Naviknuta na mnoštvo ljudi oko sebe ja sam bio samo slučajni poznanik koga je srela. Razmišljao sam kako bi joj otkopčao košulju, strgao kupaći i dugo vodio ljubav. Prestani, uopšte je ne interesuješ, nije te čestito ni pogledala. Nema šanse da bude sa tobom. Nikad ti nije dala povoda za bilo šta. Mala, uobražena sa predivnom guzom. Proćiće godine dok me opet ne sretne. Trudio sam se da je kontaktiram s vremena na vreme ali ona me je vešto izbegavala. Tog leta sam otišao do nje u firmu i ona me je strpljivo saslušala, onda je na moje iznenadjenje tražila pomoć od mene. Znao sam da ne smem da žurim, pažljivo sam smišljao kako da joj priđem. Smišljao sam najluđe poslove kako bi bila uz mene. Ponekad bi popili piće, ja sam je gledao a ona mene ne. Možda me je baš zato privlačila, tako svoja, nedostupna.

Tog dana me je videla, posle toliko godina prvi put me je pogledala kao žena. Dopalo joj se moje udvaranje. Osetio sam da me želi. Zapazio sam da joj pogled postaje ispitivački, gledala me je direktno u oči kao da želi da sazna nešto što krijem. Želela je suštinu, da pronikne u mene. Moj prijatelj je gledajući nas, prokomentarisao – ako niste bili zajedno, biće te. Ni danas ne znam zašto ranije nismo bili zajedno. Ona mi je posle rekla da tada jednostavno nije bilo vreme. Toliko drugačija od mene, a opet ista uselila se u moj um. Budio sam se razmišljajući kako želim da je imam, sama pomisao na to dovodila me je do ludila.

Sasvim spontano i lako pristala je da spava sa mnom. Nikad me ni jedna žena nije tako želela, bila je luda od strasti. Divlje smo vodili ljubav, osećao sam svaki njen drhtaj. Topila se u mom naručju. Voleo sam da je mazim, podsećala me je na sijamsku mačku, graciozna, na vrhovima prstiju sa ogromnim plavim očima, umiljata samo dok njoj odgovara. Borila se sa mnom i onda me puštala da je pobedim, bile su to slatke pobede. Smešila se ne tražeći ništa. Nikakvo obećanje, objašnjenje…

Nikad me nije pitala ništa iz mog privatnog života, ja sam bio taj koji pita. Nije opravdavala sebe, jednostavno želela me je kao i ja nju. Posle ću shvatiti koliko sam bio glup u svojoj sujeti. Možda sam se uplašio strasti koju sam osećao, možda sam se bojao da priznam koliko mi znači. Bežao sam. Zatrpavao sam se poslom, jurio kući, onda bi osetio želju i vraćao se izmišljajući izgovore za svoje ponašanje. Puštala me je, i što je ona bila bolja, ja sam bio gori. Znao sam da joj se sviđam, znao sam da me želi, par puta mi je rekla da to nije samo seks. Slušao sam je bez reči, toliko je želela da čuje da mi znači, nisam joj davao ni malo povoda da misli drugačije sem da je to samo seks.

Tad nisam ni slutio da zna stvari pre mene, ponekad bi nestala i danima se nismo čuli. Ni na kraj pameti mi nije bilo da može da me ostavi. Nisam hteo da mislim da smo zajedno a ona nije htela da bude sa nekim ko nije potpuno njen. Bila je uragan u mom sređenom životu. Ludo smela, beskompomisna, željna istine, bez iluzija da je svet savršen, samo je htela da je volim.

Voleo sam je. Toliko sam je voleo da je postalo neizdrživo, možda sam zato bio tako hladan, bez reči. Tada nisam znao da će me ostaviti. Mislio sam da je zauvek moja, postala je deo mene a da nisam hteo da priznam. Uvek sam ja bežao od ozbiljnih veza, uvek sam ja ostavljao, žene su htele da me poseduju, ona ne. Nije bila ljubomorna, smatrala je to znakom slabosti, borila se za ono što hoće na častan način. Mrzela je scene, zato ih verovatno nikad nije pravila.

 

II

Taj dan je bila čudno tiha, plašila me je ta zlokobna tišina.

-Šta god da ti kažem nema smisla. Gotovo je.

-Kako misliš gotovo?

-Rešila sam da odeme.

-Kako to misliš, da odeš?

– Jednostavno, jednom je morao doći kraj, danas je taj dan.

Gledao sam je ne verujući šta priča. Reči nisu dopirale do mene ali sam znao da mi govori istinu. Ponos mi nije dozvoljavao da bilo šta pitam.

-Dobro, ako si tako odlučila.

-Jesam.

Nemo smo se gledali i imao sam utisak da želi da ode što pre. Ustala je, škripanje stolice paralo mi je uši, zvuci su postali toliko jaki da sam hteo da vrisnem. Pružila mi je ruku i rekla –Prijatelji zauvek. Ćutao sam. Šta reći na tako nešto? Okrenula se i poslednji put me pogledala i otišla. Raskid je bio nagao kao i sam početak. Nije ostavila prostora da bilo šta učinim, bila je sa mnom kada je htela i ostavila me je takodje kada je htela. Bio sam šokiran, nikakva scena, nikakva svadja, naviknut na ciku, vrisku u takvim prilikama sedeo sam sledjen. Jedina žena koja mi je značila ostavila me je bez suvišnih reči, setio sam se svih onih koje sam ja ostavio. Toliko je ličila na mene, možda je to moja kosmička kazna, mrzela je krajeve.

Odlazila sam, bojala sam se da se ne predomislim. Kolena su mi klecala i sa poslednjim atomima snage sam ustala i pozdravila se. Potajno sam očekivala da će nešto uraditi, uhvatiti me za ruku i reći nemoj ljubavi moja, ili napraviti scenu ili me odvesti negde i dugo voditei ljubav ne prihvatajući kraj. Želela sam da me zadrži da osetim da mu značim, da besni, ali ništa sem te pomirljivosti. Ustvari, od njega sam upravo i očekivala takvu reakciju. Uvek na odstojanju, suzdržan, hladan i nije mogao nešto drugo da učini. Nesreća je bila što sam znala kako izgleda kada čovek voli ženu. Nije me voleo dovoljno. Uvek sam htela sve, negde sam pročitala, dve stvari se ne mogu sakriti kašalj i ljubav. Želela sam da me gleda, da me vidi a on je uvek bio negde daleko.

Danas znam da me je voleo na svoj način, tog leta sam mislila drugačije. Verovatno godine moraju proći da bi omudrili. Nisam tužna, možda setna. Pravimo najveću grešku mereći tuđa osećanja prema svojima, tumačeći druge ljude prema sebi. Često ni sami sebe ne vidimo a mislimo da smo ovladali veštinom življenja. Nisam se pokajala. Instikt mi je govorio da tako uradim. Vreme je posle pokazalo da je odluka bila prava. Danima sam gledala u telefon, trzala se na svaku poruku ali ništa. Nisam mogla nazvati, ja sam ta koja je otišla.

 

III

Bolelo me je sve, nisam mogao da nazovem, ostavila me je, ponos mi nije dozvoljavao ili sujeta. Vremenom sam očvrsnuo, bar sam tako mislio.

 

IV

-Često ga se setim.

-Često je se setim.

-Osetim njegov miris u vrelim letnjim danima.

-Osetim je kad god sam pored reke.

-Voleo je suva vina.

-Volela je slatka vina.

-Kakva je danas?

-Kakav je danas?

-Da li ikad pomisli na mene?

-Da li ikad pomisli na mene?

 

V

Dok sam ispijao drugu kafu na terasi hotela, čekao moju tadašnju drvojku, i po mom mišljenju bilo ih je previš, ludovao sam želeći da izbrišem njene tragove, opet sam razmišljao o njoj. Možda zbog leta, možda zbog dosade, možda zbog praznine koja mi je uvek ostala u stomaku, hiljadu možda. Više nisam mogao da izdržim, morao sam da razbistrim glavu, krenuo sam glavnom ulicom, šetnja će mi prijati. Stigli smo u Kotor prethodni dan, rezervisao sam sobu u hotelu, užasavala me je pomisao da budem da spavam na jedrenjaku sa nekim drugim.Koji djavo sam i kupio taj brod, gliseri su moja stras? Mora da ludim ili je to samo kriza srednjih godina. Moja pokojna baka je govorila kada ti je dupe u toplom, glava bunca. Imao sam sve, sem nje. Ko zna, možda je ružna, debela, udata sa gomilom dece. Nema šanse, od ovakvih misli osećao sam se još gore. Put me je vodio pored knjižare, odjednom je bila tu. Smešila se sa omota knjige. Gledala me je onim istim ispitivačkim pogledom. Stao sam kao ukopan. Knjižara je bila prelepa, sva u staklu a njena knjiga izložena na centralnom mestu u izlogu. Ušao sam i svuda oko mene se smešila. Plakati sa njenim likom ispunjavali su zidove.

-Izvolite, da li mogu da vam pomognem?

-Želeo bih da kupim ovu knjigu. Da li znate o čemu se radi?

-To je trenutno najprodavanija knjiga, ima svega, možda je najbolje da pročitate sadržaj na koricama, ali malo toga će te iz njega videti, slobodno je kupite, neće te se pokajati. Ako želite dođite večeras, lično će autorka čitati delove iz knjige i može potpisati vašu.

-Sigurno ću doći.

 

VI

Leto je bilo u punom jeku kada su me pozvali da dođem u Kotor. Obožavam taj grad, poslali su mi fotografije knjižare i znala sam da je to pravo mesto za predstavljanje moje knjige. Moderna knjižara smeštena u starom gradu, kontrast koji pleni sam po sebi. Ogromni stakleni izlozi sa leve i desne strane od ulaza, jednostavna unutrašnjost kamene prostorije, police od poda do plafona pune knjiga i rasveta fantastično urađena stvarala je utisak nekog drugog vreme. Police su bile stare, drvene, verovatno je ova prostorija oduvek bila knjizara ili prodavnica, u ćoškovima su stajale škrinje, svećnjaci i po koja fotelja, kameni pod uglačan od godina, davao je patinu ovom mestu. Za ovu priliku centralni deo prostorije je ispražnjen tako da su stolice stajale u polu krug i na moju molbu ogromna škrinja je ostavljena kao sto za potpisivanje. Želela sam da sacuvam tu atmosferu, bez pompe, samo ljubitelji knjige, reči koje odjekuju zbog visokih svodova i kamenih zidova. Promociju smo zakazali u devet uveče, kada vrelina prodje i kada mrak obavije uske ulice starog grada.

Moj prvi susret sa ovom tvrdjavom bio je jednog hladnog proleća, duvala je bura i promrzli sišli smo u konobu Skala Sante, predivno mesto. Gorela je vatra, sedeli smo pored kamina a u pozadini Rade Šerbedzija je recitovao pesmu Žak Prevera Barbara. Nažalost konobe više nema, ostao je samo restoran sa belim stoljnjacima bez šarma, novi vlasnik promenio je sve sem naziva. Volim ovaj grad, volim ove ljude, volim Boku.

 

VII

Organizatori su mi se dopali tako da sam mogla da odahnem. Prvi utisak mi je uvek bio presudan, ovi mladi ljudi zračili su entuzijazmom, urođenom samouverenošću i toplinom.. Osmislili su da veče bude puno romantike, sveća i vina.

Pažljivo sam se pripremala za ovu priliku. Želela sam da budem lepa. Oko sedam sati počela sam da se spremam, neko čudno osećanje uvuklo se u mene. Smenjivali su se talasi raspoloženja od euforije do neobjašnjive tuge. Gledala sam svoje lice u starom ogledalu i činilo mi se da me neko drugi posmatra. Počela sam da razmišljam o njemu. Zašto baš sad, trudila sam se da ga izbrišem iz misli, volela sam da zamišljam moj um kao jedan ogroman orman sa puno fioka, njega sam uredno složila i stavila na najdoljnju. Ova jednostavna tehnika mi je pomogla da preživim, da budem slobodna.

Odabrala sam haljinu od belog platna, gornji deo je uzan sa velikim dekolteom i kratkim rukavima, kroj sličan pedesetim godinama, suknja se bogato siri do iznad kolena, voleo je kada obučem široku suknju, tada bi mi guza došla do izražaja a on ju je obožavao. Ma kao da je bitno šta je on voleo, zašto me opet opseda, neću da mislim, to je bila samo jedna od ljubavi bačenih pored puta. Obukla sam podsuknju, sviđa mi se da čujem šuštanje dok koračam, podseća me na zvuk talasa. Naravno sandale sa visokim štiklama, što ni malo neće biti lako po kaldrmi starog grada, ali za lepotu se mora malo pomučiti. Kosu sam podigla u konjski rep i sve u svemu dobro sam izgledala. Nikad nisam bila skromna pa nema svrhe ni sad se menjati. Moj dobar prijatelj često je umeo reći:“skromnost je vrlina onih koje druge vrlina nemaju“. Naravno izjava koja nema veze sa stvarnošću ali nas je uvek dobro zabavljala. Uvek smo uživali u svojoj ekscentričnosti. Uzela sam tašnu, stavila parfem i zakoračila u noć.

Sviđa mi se ova rečenica, iako je od silne upotrebe postala fraza. Imam vremena, idem polako, stajem ispred Crkve Svetog Nikole i ulazim da upalim sveću. Osećam da mi treba božija pomoć za večeras, mada ne mogu da objasnim zašto. Spokoj mi puni dušu i ja uživam u tom miru.

Izlazim napolje i samo par metara dalje je knjižara. Razmisljam kako su ljudi u to davno vreme jednako cenili kulturu, trgovinu, umetnost, veru.

Prostor izgleda fantastično, stvarno su se potrudili. Svira tiha muzika, svetla diskretno osvetljavaju police, centralni deo je u polu mraku, osvetljen samo svećama, na ogromnoj škrinji stoji uljana lampa, moja knjiga i čaša vina. Stolice su poređane uz bočni zid praveći polu krug prema ulazu. Stare škrinje na suprotnom zidu, za ovu priliku su prekrivene belim stoljnacima i na njima stoje vinske čaše.

-Dobro veče, stigla sam.

-Dobro veče, kako vam se sviđa, ako želite imamo još vremena da nešto promenimo?

-Ni slučajno, savršeno je. Pogodili ste moj ukus. Volim ovakav ambijent. Recite mi kakav je protokol.

-Mislili smo da u devet sati počnemo, prvo će Nikola poželeti dobrodošlicu i reći nekoliko reči o vašoj knjizi , onda će predstaviti vas, zamolićemo ih da se posluže vinom i sednu kako bi vi mogli da počnete. Posle čitanja vi će te potpisivati knjige i time je ovaj deo gotov. Posle imamo jedno iznenadjenje za vas, idemo u jednu autentičnu konobu na večeru.

-Odlično, ne bih volela da ugnjavimo naše čitaoce tako da sam odabrala meni najomiljeniji deo iz knjige koji nije suviše dugačak.

-Vremena imamo, tako da se možemo opustiti dok se knjižara ne otvori, hajde da probate naše domaće vino.

Prešli smo u drugi deo knjižare, dopali su mi se i Nikola I Nina i ostatak ove mlade ekipe koja je sa entuzijazmom vodila ovo mesto. Nikola je zavrsio knjizevnost, imao je srece da nasledi ovaj prostor, kao logicno resenje nametnula se knjizara. Pradeda i deda su mu bili pomorci, otac komunista, uz boziju pomoc uspeo je da sacuva ovaj prostor. Nikola je napravio magiju. Bez razmisljanja sam prihvatila njihov poziv.

 

VIII

Veče je počela, spontano sam stala pored police na kojoj su izložili moju knjigu. Ljudi mi prilaze, pozdravljam ih, mnogo mojih prijatelja je tu i osećam se opušteno. Ne mogu da vidim ulaz, čula mi postaju napeta, stomak mi se grči i znam da je tu. Ma uobržavam, nema šanse, nikad nije voleo Crnogorsko primorje. Koji đavo opet razmišljam o njemu? Tresem glavom, kao da će mi to pomoći da odagnem misli.

-Dobro veče, video sam taj plavi repić još sa ulaza.

-Otkud ti ovde?

-Zar nisi srećna što me vidiš?

-Naravno da sam srećna, uvek se obradujem kada vidim starog prijatelja.

-Hoćeš mi potpisati knjigu, danas sam je kupio, uvek sam znao da ćeš biti pisac.

-Svi su uvek znali, sem mene. Ne znam da li će ti se svideti, nije u tvom fazonu, ima puno ljubavi, romantike, nežnih scena i naravno srećan kraj.

-Pusti mene da procenim da li će mi se svideti ili ne.

To je taj pogled. Ludački me je želeo, osećala sam tu energiju. Trgnula me je pojava žene pored njega. Zgodna, visoka crnka, dosta mlađa od njega.

-Dragi, hoćeš me upoznati sa tvojom starom prijateljicom?

-Naravno, draga ovo je moja prva ljubav.

-Ne veruj te mu, nikad mu nisam bila ljubav. Drago mi je što sam vas upoznala, vino je tamo, poslužite se.

-I meni je drago što smo vas sreli, inače počinjem da ludim u ovom malom mestu. Nadam se da će mo uskoro otploviti dalje.

Malo mi je falilo da mi izleti i ja se nadam.

Gledala sam kako ga hvata ispod ruke i odvodi na suprotan kraj. Šta sam ja očekivala, da će otići u manastir zbog mene? Naravno da se oženio, nije valjda da u tim godinama ima devojku. Ko je meni kriv, što se nisam udala. Prevelika očekivanja, rekla bih.

Veče je uspešno prošlo, jedva sam se koncentrisala da pročitam odlomak kako treba. Otkud mu pravo da tako dolazi, besnela sam u sebi sa širokim osmehom kako moji domaćini ne bi primetili da nešto nije uredu. Nikola je zakljucao vrata i nezno me uhvatio ispod ruke -Kristina bilo je fantasticno, odusevila si publiku, prodali smo gomilu knjiga.

Idemo u provod, ispred nas je duga letnja noc. Teatralno je recitovao stihove meni nepoznatog pesnika i mamio osmeh na licu. Miris mora smirivao je moje napete živce. Svi su u glas pričali i godilo mi je što ne moram ja, dosta mi je bilo za večeras. Prešli smo ulicu i našli se na doku. Jahte su se lenjo ljuljuškale. Toliko sam želela da imam jednu i nikad. Čak sam joj i ime dala u svojim mislima. Gledala sam i razamisljala koja bi mogla biti moja. Onda sam ga ugledala. Jedrenjak sa tri jedra, gordo je stajao izmedju svih onih jahti i plenio svojom veličinom i sjajem. Bela jedra, uredno složena, moderno opremljena paluba i diskretan natpis Kristina. Ma ko zna koliko jedrenjaka ima sa tim imenom. Znala sam da je njegov. Zar je toliko lud da mu da moje ime? Ma nema sanse da je njegov, on voli jahte a ne jedrenjake.

Nikog nije bilo na brodu, verovatno su u nekom hotelu, koja glupost, da je moj ne bi silazila sa njega. Smiri se, nije tvoj, a nije ni njegov. Ko zna ciji je to jedrenjak?

 

IX

U konobi je bilo poprilično veselo kad smo stigli. Kao meštani moji domaćini su imali ogromnu protekciju, tako da je naš sto bio do terase sa koje se videla pučina.

-Nikola, vidi se ko je čest gost ovde, sve si udesio.

-Ha, ha, Kristina pa nemamo često priliku da nam pisci dolaze u našu skromnu knjižaru.

-Knjižara sasvim sigurno nije skromna a ovo mesto je posebno.

-Videćeš kad stigne večera.

-Ne sumnjam da će biti odlična.

-Saznali smo da voliš sir u maslinovom ulju, tako da krećemo od toga.

-Nema šanse, od koga ste to saznali?

-Sve mi znamo, da najviše voliš barsko ulje.

-Nikola priznaj ko me je odao.

-Nema šanse, plaćen sam za svoje ćutanje.

-Mučiću te dok mi ne kažeš.

-Tek posle večere ću ti sve ispričati, dogovoreno?

-Dobro, predajem se, vaša sam.

Noć je bila topla, bučna, pijana od mirisa, ukusa, emocija.

Veče je brzo prolazilo i kraj se bližio, za kojih sat nebo će poprimiti boju svitanja, muzika je ustala i krenula prema meni sa pesmom Olivera Dragojevića, Moja tajna ljubavi.

Ne, ovo već nije slučajnost.

-Nikola šta se dešava?

-Ne znam, tvoj prijatelj iz knjižare nam je rekao da te ne puštamo dok ne stigne.

-Koji prijatelj?

-Onaj zgodni, daj znaš koji.

U tom momentu je ušao na vrata. Gledala sam kako zustro prilazi, -Nikola hvala za pomoc ali ova dama je sada moja.

Uhvatio me oko struka, podigao sa stolice i počeo da pleše sa mnom u naručju. Izgubila sam tlo pod nogama.

-Šta to radiš? Da li si poludeo?

-Jesam, za tobom! Moja tajna ljubavi…

Pevušio mi je na uvo i više ništa nije bilo bitno.

-Ako me još jednom onako ostaviš, ispljeskaću te po toj tvojoj guzi i niko te neće spasiti.

-Šta sam trebala kada me nisi voleo?

-Uvek sam te voleo i uvek ću! Dosta priče, vodim te u noć.

 

Kraj

Olivera