Magla se spustila nad gradom. Nije moglo da se razazna da li je dan pri kraju, ili je pak noć već uveliko nastupila. Stajala sam na prozoru gledajući u zagasitu belinu . Nedostajalo mi je sunce i plavetnilo neba, ona vedrina koja podseti na lepotu sveta. Tih dana nekako se sve činilo sumorno. Noću bi, čak, čula zvuk sa magistrale koji su stvarali automobili i autobusi zajedno. Štaviše, zvučali su kao kakav dubok krik. Volela sam i takve trenutke. Svi su oni sastavni deo našeg života,a što se više razlikuju čine naš život bogatijim. Ipak, jedna takva noć nije slutila na nešto dobro. Osećala sam da je to bio poslednji put da sam ga videla. Nisam se prevarila. Nije se više nikada pojavio. Crna, najcrnja noć odnela je crnu, najcrnju kosu i najcrnje oči, a zajedno sa njima najsvetliji osmeh zagubio se u toj bespovratnoj tmini.
Naravno, nisam nikada ni očekivala da se nešto dogodi između nas. Bio je stariji od mene, sigurno pred ženidbu, ali mogla sam samo da nagađam. Zaista nisam očekivala da bude moj, ali volela sam osećaje koje je budio u meni pri svakom pogledu kojim me je ispraćao. Nismo nikada progovorili ni reč, jer se nismo ni poznavali. Bila sam samo ,,devojka na mestu“ , on vozač autobusa. Sve se svodilo na čežljive poglede, uz po koji osmeh. Bio mi je neodoljiv, ali to me nije sprečavalo da češće budem ozbiljnog lica, i dignute glave. Trajalo je svega godinu dana. Umela sam da odem na stanicu sa koje su ljudi odlazili prvim autobusom koji stigne, samo sam ja bila ta koja je čekala jedan jedini autobus, jednog , jedinog čoveka. Ali njega više nije bilo. Nestao je tek tako,nenadano. I, nije mi krivo zbog toga, zapravo, utoliko je bolje ispalo što se prekinulo onda kada je bilo najslađe.
Nekada treba da budemo zahvalni i za ono malo sreće koja nas ispuni u celovitosti. A ja sam zahvalna jer imam svoje bezbrižne uspomene… i nastojim da iščekujem slične nadolazeće trenutke.
