Većina odojčadi počne da sisa svoj palac još za vreme unutarmateričnog života i nastavlja to da radi i nakon rođenja. Sisanje palca nekim bebama pomaže da se smire, opuste i da mirno spavaju.
U majčinom stomaku: fetus
Već posle 16 nedelja provedenih u majčinoj utrobi, fetus je sposoban da sisa palac. Čak 80 % odojčadi to radi. Posle druge godine, 40 % dece i dalje sisa palac, a 10 % nastavlja sve do pete godine. U neku ruku, sisanje palca je znak pravilnog psiho-motornog razvoja bebe, jer je rezultat normalnog sazrevanja. Dakle, dete na ovaj način pokazuje da ne postoje nikave smetnje u razvoju kako njegovih psihičkih, tako i motornih sposobnosti. Oralni automatizmi se kod embriona pojavljuju nakon 8 nedelja. Kada se kaže oralni automatizmi misli se na pokrete usana i aktivnost usne duplje. Sposobnost gutanja hrane se razvija od desete nedelje. Beba je sposobna da sisa od dvanaeste nedelje. Svi ovi mehanizmi zavise od kore mozga i ona ih pokreće, tako da možemo reći da je sisanje znak psihičke zrelosti embriona u periodu od dvanaete do trinaeste nedelje.
Nakon rođenja: odojče
Odojče stalno ima potrebu da nešto sisa čak i kada nije gladno. Cini se da dojenja u određeno vreme ne zadovoljavaju potrebe bebe za sisanjem i da su joj previše kratka. Prema nekim strunjacima, beba koja se doji na svaka dva sata mnogo ređe ima potrebu da sisa svoj palac od bebe koju majka doji na svaka četiri sata. Ova konstatacija potvrđuje značaj oralnog stadijuma u afektivnom razvoju deteta.
Novorođenče, a kasnije odojče ima urođene potrebe ; ne samo da jede, već i da sisa. Prvo fetus sisa palac u stomaku majke, a i uskoro nakon rođenja to isto radi. Ako posmatrate bebu tokom jednog dana, uvidećete da se, kada plače i kada je nemirna, smiri ako stavi u usta palac, dudu, pojas od svoje stoice ili neki drugi predmet koji joj se nađe u blizini. Ovo pokazuje da je samo sisanje, ne radi hrane, potreba. Tokom prvih 6 meseci bebinog života sisanje predstvalja psihološku potrebu, a kasnije postaje ili navika ili beba u tome pronađe uživanje.
Dakle, kasnije potreba za sisanjem nije više instinkt nego utočište i ono što je smiruje. Nećemo preterati ako uporedimo ovu bebinu potrebu za
sisanjem sa potrebom odrasle osobe u stanju nervoze za cigaretom.
Mnogi roditelji zabranjuju svom detetu da sisa palac ili ga stalno opominju da to radi, jer smatraju da mu se zubi neće pravilno razviti, ali, naprotiv, osim toga što je sisanje sastavni deo psihičkog odrastanje bebe ono je i odlično za razvijanje vilične muskulature.
Psiholozi su skrenuli pažnju na to da u primitivnim plemenima nije bilo slučajeva beba koje sisaju palac. Dvojica psihologa su ispitivali potrebu bebe da sisa palac i došli do zaključka da se kod anormalnih odojčadi ova navika kasnije pojavljuje. Takođe su došli do zaključka da je sisanje u vezi sa sazrevanjem centralnog nervnog sistema. Više od polovine dece koja su starija od jedne godine sisaju svoj palac.
Sisanje dostiže svoj maksimum u periodu između 18. i 21. meseca kada beba često povezuje sisanje palca sa snom, tako da uvek pre spavanja stavi palac u usta.
Sisanje palca ili prstiju je u ranom detetovom dobu znak pravilnog razvoja, ali ako predugo traje povezano je sa osećajem nesigurnosti, nemira, dosade ili željom za snom.
