Psihoterapeut Beograd

Značaj uloge oca u porodici?

Značaj uloge oca u porodici? značaju uloge oca u porodici, važno je sagledati kako tradicionalna patrijarhalna gledišta utiču na roditeljske uloge. U našoj kulturi, često se još uvek zadržavaju stereotipi o tradicionalnim rodnim ulogama, gde se od majke očekuje briga o deci i kućanstvu, dok je otac više usmeren na finansijsku podršku i upravljanje porodičnim životom. Međutim, moderna društva prolaze kroz promene u pogledu rodnih uloga. Žene postaju sve više zaposlene i uspešne u svojim karijerama, što dovodi do potrebe za ravnotežom između obaveza u poslu i porodici. Ovo izaziva potrebu za redefinisanjem roditeljskih uloga unutar porodice. Očevi igraju ključnu ulogu u podržavanju ovog procesa. Oni ne samo da pružaju finansijsku sigurnost, već sve više preuzimaju aktivniju ulogu u vaspitanju dece, brinući se o njihovim potrebama i razvoju. U današnjem društvu, sve više očeva prepoznaje važnost aktivnog učešća u porodičnom životu. Terapeuti takođe istražuju kako rodni stereotipi utiču na individualno ponašanje i kako oblikuju stavove o muškosti i ženskosti. Postoji mnogo različitih načina na koje ljudi odgovaraju na očekivanja koja se postavljaju pred njih na osnovu njihovog pola. Nisu svi muškarci ili žene isti, i različiti ljudi imaju različite sklonosti, veštine i interesovanja. Stoga je važno da se napuste rigidni stereotipi o tome šta znače muškost i ženskost i prihvati raznolikost ljudskih iskustava. Očevi mogu biti emocionalni, brižni, i posvećeni roditelji, a majke mogu biti uspešne u svojim karijerama. Ključno je da se postigne ravnoteža i dogovor unutar porodice o raspodeli odgovornosti. Savremeno društvo teži ka ravnopravnoj raspodeli uloga između partnera kako bi se obezbedila harmonija i podrška deci. Očevi imaju ključnu ulogu u podržavanju ovog procesa. Važno je da se otac i majka dogovore i usaglase oko raspodele odgovornosti, jer samo tada se može stvoriti balansiran i zdrav porodični okvir za razvoj dece. Očigledno je da je kapacitet za pružanje roditeljske nege i brige ne vezan za pol roditelja, već zavisi od njihovih ličnih i porodičnih iskustava i od kako su prethodno naučili o roditeljstvu.

Kako porodica može da utiče na proces odvajanja od roditelja?

Kako porodica može da utiče na proces odvajanja od roditelja? Ključno je razumeti da proces odvajanja i individuacije adolescenata predstavlja ključni deo njihovog emocionalnog razvoja. Evo nekoliko bitnih aspekata koji se odnose na ovaj proces: 1. Ekonomska nezavisnost i podrška: Porodica može značajno uticati na proces odvajanja pružanjem finansijske podrške ili omogućavanjem adolescentima da steknu veštine za samostalno finansiranje. Ovo je posebno važno jer ekonomska nezavisnost olakšava odvajanje. 2. Zavisni odnosi: Stvaranje zavisnih odnosa s roditeljima može otežati proces odvajanja, čak i kada postoje ekonomske mogućnosti za samostalnost. Važno je da roditelji podrže svoju decu u postizanju samostalnosti i osamostaljivanju. 3. Funkcionalna porodica: Porodica treba da pruži emocionalnu sigurnost i podršku adolescentima tokom ovog procesa. Struktura odnosa, pravila i granice unutar porodice moraju se prilagoditi kako bi se omogućilo postizanje veće slobode i odgovornosti. 4. Fleksibilnost roditelja: Roditelji moraju biti fleksibilni u prilagođavanju svojih stavova kako bi zadovoljili razvojne potrebe adolescenata. To uključuje dozvoljavanje eksperimentisanja sa nezavisnošću i podržavanje adolescenta u različitim aspektima njihovog života. 5. Podsticanje samostalnosti: Adolescentima treba pružiti priliku da preuzmu odgovornost za svakodnevne obaveze i donošenje odluka u vezi s njihovim životima. Ovo uključuje sticanje veština za upravljanje finansijama, kućanskim poslovima, i donošenje odluka o svom obrazovanju i društvenim odnosima. 6. Emocionalna podrška i prihvatanje: Adolescenti koji se osećaju voljenima i podržanima u porodici imaju veću verovatnoću da će uspešno proći kroz proces odvajanja. To uključuje pružanje emocionalne podrške, razumevanje i poštovanje njihovih potreba i identiteta. 7. Rešavanje porodičnih kriza: Porodične krize, kao što su razvod, gubitak posla ili smrt člana porodice, mogu uticati na proces odvajanja adolescenata. Važno je pružiti podršku u ovim teškim vremenima kako bi se olakšao proces odvajanja. Kroz ove aspekte, porodica može pozitivno uticati na proces odvajanja i individuacije adolescenata, pomažući im da postanu emocionalno zreliji i nezavisniji. Ovo je važan deo njihovog razvoja i omogućava im da pređu u svet odraslih sa samopouzdanjem i sigurnošću.

Sta je to vikend sindrom ili bolest dokolice?

Sta je to vikend sindrom ili bolest dokolice? Iz perspektive psihoterapeuta se često javlja usled povećanog stresa i pritiska u savremenom životu i radu, što može dovesti do fizičkih i emocionalnih simptoma tokom vikenda ili tokom odmora. "Bolest dokolice" je termin koji je uveo holandski psiholog Ad Vingerhoets, a karakteriše ga pojava simptoma samo tokom vikenda ili neradnih dana. Ovi simptomi mogu uključivati glavobolju, zamor, bolove u mišićima, mučninu, čak i simptome virusnih infekcija. Istraživanja sugerišu da ovo stanje češće pogađa osobe koje su odgovorne, perfekcionistički nastrojene i ambiciozne, posebno ako su suočene sa stresnim poslovima i preopterećenjem zadacima. Jedan mogući uzrok ovog stanja leži u činjenici da povećana psihička napetost tokom radne nedelje sprečava osećaj simptoma prehlade ili drugih tegoba, koji se obično javljaju kada se nađemo u opuštenijem okruženju. Takođe, slobodno vreme zahteva drugačiju psihološku orijentaciju, a nedostatak organizacije i strukture vikenda može dodatno izazvati napetost. Mnogi oboleli od "vikend sindroma" umesto opuštanja provedu vikend razmišljajući o problemima i stresu. Ovo stanje se može manifestovati kao tuga, umor, mrzovolja, a ponekad i kao odsustvo želje za bliskošću sa drugima. Kako biste prevazišli ovaj stres, važno je pronaći ravnotežu između posla i slobodnog vremena. Razgovarajte sa sobom, postavite prioritete, i izaberite aktivnosti koje vas ispunjavaju i relaksiraju. Ako se osećate preplavljeni ili simptomi potraju, stručna pomoć psihoterapeuta može biti od velike koristi. S racionalnim upravljanjem stresom i pravilnim pristupom, možete prevazići "vikend sindrom" i uživati u punom potencijalu svog vikenda. Upravljanje stresom je veština koja se može naučiti i usavršavati tokom vremena. Evo nekoliko načina za upravljanje stresom: Svesnost (mindfulness) i meditacija: Ove tehnike vam pomažu da budete prisutni u trenutku i da se fokusirate na sadašnji trenutak. Redovna meditacija može smanjiti nivo stresa i poboljšati emocionalno blagostanje. Vežbanje: Fizička aktivnost oslobađa endorfine, prirodne hemikalije koje poboljšavaju raspoloženje. Redovno vežbanje je odličan način da se izborite sa stresom. Dobar san: Nedostatak sna može pogoršati stres. Pobrinite se da dobijate dovoljno kvalitetnog sna kako biste se osećali odmorni i spremni za suočavanje sa stresnim situacijama. Pravilna ishrana: Ishrana igra važnu ulogu u vašem fizičkom i emocionalnom blagostanju. Pokušajte da jedete uravnoteženo, izbegavajte preteranu konzumaciju kofeina i alkohola, i pijte dovoljno vode. Planiranje i organizacija: Organizujte svoje obaveze i postavite prioritete. Dobro planiranje može vam pomoći da se osećate manje preplavljeni. Podrška od bliskih osoba: Razgovarajte sa prijateljima ili porodicom o svojim osećanjima. Ponekad podela sa nekim može olakšati stres. Vreme za sebe: Uzmite vreme za hobije i aktivnosti koje vas ispunjavaju. Opuštajuće aktivnosti kao što su čitanje, slušanje muzike, ili šetnja prirodom mogu biti veoma korisne. Tehnike dubokog disanja: Vežbanje dubokog disanja može vam pomoći da se smirite u trenucima stresa. Udahnite polako i duboko kroz nos, zadržite dah na sekund, a zatim polako izdahnite kroz usta. Postavljanje realnih očekivanja: Ponekad se stres javlja kada postavljate nerealna očekivanja prema sebi. Postavljanje realnih ciljeva i očekivanja može smanjiti stres. Stručna pomoć: Ako se suočavate sa hroničnim ili ozbiljnim stresom, ne ustručavajte se da potražite stručnu pomoć od psihoterapeuta. Napomena: Svako od nas je specifičan . Zbog toga različite tehnike mogu odgovarati različitim osobama. Važno je eksperimentisati sa različitim strategijama i pronaći one koje najbolje funkcionišu za vas.

Emocionalna inteligencija

Kako prepoznati stid?

Nekada nam je jasno da se iza određenih ponašanja krije stid ili osećanje da nismo OK i dovoljno vredno takvi kakvi jesmo. Međutim, postoji mnogo manifestacija stida za koje nam u ponašanju neke osobe ne može biti jasno, čak ne možemo ni pretpostaviti da se u pozadini nalazi stid. U ovom video možete čuti malo više o tome iza čege sve može biti stid, da bismo podržali jedni druge da budemo blaži u međusobnim odnosima sa drugima, kao i u odnosi prema sebi kada se radi o stidu. Ovo je veoma značajna tema u okviru psihoterapijskog rada i posvećujemo joj mnogo pažnje.

Zašto nam je stid značajan?

Stid

Ne priča se mnogo o stidu, ali za većinu nas je ova tema značajna i važno je baviti se njome u psihoterapijskom procesu, kako bismo osvestili kada smo ga kreirali, šta nam je značio, a šta nam je sada suvišno u novim okolnostima, kada smo odrasle osobe. Kada prepoznate da ova tema ima veze da Vama i da Vam je značajna, tu smo za zajednički rad.

Ko je psihoterapeut i kako se razlikuje u odnosu na psihijatra i psihologa?

Psihoterapeut je osoba koja je stručnjak u oblasti mentalnog zdravlja, koja je, nakon sticanja diplome osnovnih studija na nekom od pomagačkih fakulteta (psiholog, pedagog, socijalni radnik, lekar, defektolog...), završila višegodišnju akreditovanu edukaciju iz jednog od psihoterapijskih pravaca. Psiholozi imaju diplomu psihologije i mogu da rade u školama, bolnicama, staračkim domovima, zatvorima, kao i u privatnoj praksi. Oni rade na razumevanju ponašanja ljudi i rešavanju psihičkih problema. Jedan od načina da se razmišlja o tome je da je psihologija proučavanje uma, a psihoterapija je primena uvida iz psihologije da bi se pomoglo ljudima. Psihijatri su lekari. Oni rade u ustanovam koje pripadaju Ministarstvu zdravlja ili u privatnoj praksi. Neki prishijatri su i psihoterapeuti. Psihijatri koriste razgovor kao način rada di bi dijagnostikovali da li osoba ima neku poteškoću iz oblasti mentalnog zdravlja i da li su joj za prevazilaženje tih teškoća potrebni lekovi kao vid podrške. Psihijatrijska dijagnoza, poznatiji naziv šifra, ne znači mnogo klijentima u smislu odgovora šta se dešava sa njima, zbog toga što se u okviru iste dijagnoze nalaze najrazličiti simptomi i svakao osoba i njena teškoća su priča za sebe. ,,Šifre” najviše služe stručnim osobama zbog međusobne komunikacije i okvira u kome rade. Za klijenta je najvažnije ono što se dogovori sa psihijatrom da je zajednički plan rada.

Hipohondrija

Hipohondrija Hipohondrija označava opsesivni strah ili uverenje da je osoba teško bolesna, zasnovan na pogrešnom tumačenju telesnih simptoma. Iako dokazi i pregledi ukazuju na zdravlje, osećaj bolesti i straha traje. Reč hipohondrija potiče od grčke reči "hipohondrijum", koja označava područje abdomena ispod desnog rebarnog luka. Uzroci i Oblici Uzroci nisu potpuno jasni, postoji više teorija. Ponekad se radi o ljudima koji se ne mogu nositi sa životnim problemima ili su prošli kroz teške stresne situacije, koristeći bolest kao beg od stvarnosti. To može biti povezano s narcističkim obrascima ponašanja, gde se briga za sebe skriva iza straha od bolesti. Ponekad se simptomi hipohondrije preklapaju s drugim mentalnim poremećajima kao što su depresija i anksioznost. Simptomi i Dijagnoza Osobe sa hipohondrijom su opsednute strahom od bolesti, čak i kad medicinski pregledi sugerišu suprotno. Često su nezadovoljni lečenjem i posećuju mnogo lekara. Pravi problem nastaje kad medicinske analize ne otkrivaju organske poremećaje, što ukazuje na nerealno tumačenje. Postoji primarna i sekundarna hipohondrija, gde se prva zasniva na strahu od bolesti, a druga može biti povezana sa anksioznošću ili depresijom. Klinička Slika i Tretman Simptomi uključuju zaokupljenost bolešću, pogrešno tumačenje simptoma i nezadovoljstvo lečenjem. Lečenje je obično dugotrajno i uključuje antidepresive, anksiolitike i psihoterapiju. Pravilna dijagnoza podrazumeva isključenje organskih problema, a ako to ne smiri pacijenta, psihoterapija je neophodna. Osobe s hipohondrijom imaju snižen prag za percipiranje telesnih doživljaja, skloni su da tumače normalne senzacije kao znakove bolesti, negujući strah. Zaključak Hipohondrija je stanje gde se strah od bolesti razvija uprkos medicinskim dokazima. Dijagnoza i tretman zahtevaju pažljivo isključivanje organskih uzroka i kombinaciju psihoterapije i odgovarajuće farmakoterapije.

Psihosomatska oboljenja

Psihosomatska oboljenja Psihosomatska oboljenja su bolesti koje nastaju kao rezultat psihičkih faktora u čovekovom životu. Prema savremenim shvatanjima, postoji nekoliko osnovnih uzroka koji dovode do pojave psihosomatskih oboljenja. Prvi uzrok su učestale jake emocije koje osoba doživljava. Na primer, bes i strah mogu izazvati visok krvni pritisak i poremećaje u radu srca. Dugotrajna strepnja može dovesti do pojačanog lučenja želudačne kiseline i razvoja čira na želucu. Drugi uzrok je tip konflikta koji prevladava u ličnosti. Na primer, situacija u kojoj dominantan i agresivan šef kinji potčinjenog službenika, a ovaj nema hrabrosti da izrazi svoje neslaganje, može dovesti do dugotrajnog potiskivanja sukoba. To može izazvati osećanje niže vrednosti, napetost i trajnu strepnju, što može rezultirati psihosomatskom bolešću. Treći uzrok je tip ličnosti. Određeni tipovi ličnosti su skloniji psihosomatskim oboljenjima od drugih. Na primer, savremeni tip poslovnog čoveka koji je ambiciozan, disciplinovan i spreman na odricanje radi postizanja ciljeva svog preduzeća, sklon je oboljenjima srca i krvnih sudova. Određene profesije su takođe izložene većem stresu, što povećava rizik od razvoja psihosomatskih oboljenja. Medicinski stručnjaci veruju da postoji i četvrti faktor koji doprinosi razvoju psihosomatskih bolesti, a to je slabost određenog organa. Organizam "popušta" na mestu gde je najmanje otporan, što određuje gde će se bolest manifestovati. Ipak, čini se da je psihički faktor dominantan u nastanku psihosomatskih oboljenja. Psihosomatska oboljenja mogu izazvati različite emocionalne konflikte i smetnje u funkciji unutrašnjih organa. Kod nekih ljudi se razvijaju neuroze, koje takođe mogu uticati na telesne funkcije. Individualna konstitucija igra važnu ulogu u tome da li će se razviti neurotska reakcija ili psihosomatska bolest. Dugotrajna anksioznost, nedostatak ljubavi i poštovanja, agresivnost, osećanje krivice, preterana ambicioznost i osećanje manje vrednosti su emocionalna stanja koja najviše pogoduju razvoju psihosomatskih oboljenja. Takođe, ne ispunjene potrebe, stresne situacije i neprekidno samodokazivanje mogu doprineti njihovom nastanku. Anksioznost je sve prisutnija i dovodi do fizioloških promena i oštećenja organizma. U lečenju psihosomatskih oboljenja, osim farmakoterapije, primenjuju se i psihoterapijski postupci. Razne tehnike kao što su autogeni trening, biofidbek, joga, sistematska desenzitizacija i transceditalna meditacija su se pokazale korisnim u rešavanju unutrašnjih konflikata i poremećaja ličnosti kod pacijenata. Posebno se ističe meditacija, koja je efikasna u prevenciji i redukciji stresa, kao i u terapiji psihosomatskih bolesti. Ona pruža prirodnu relaksaciju bez štetnih efekata na organizam.

Izbor partnera

Izbor partnera Jedna od najznačajnijih odluka u životu, jeste izbor partnera. Podjednako značajna kao i izbor zanimanja, jer će od toga zavisiti naš celokupan život i naše samoostvarenje u životu. Osoba tačno treba da zna šta želi od pratnera, da bi to znala, treba pre svega da dobro poznaje sebe, i da u odnosu na sebe osobine traži partnera koji je kompatibilan sa njom. Ako govorimo o toj kompatibilnosti onda se savetuje da to bude što više sličnosti, u pogledu osobina ličnosti, u pogledu socio-ekonomskog porekla, kulturološkog porekla, ciljeva i interesovanja. Da li postoji idealan partner? Idealan parter ne postoji, postoji samo odgovarajući partner, u smislu da ima što više sličnosti sa nama i da je tada lakše da prebrodimo razlike. Od sličnosti jako bitna karakteristika je davanje i primanje ljubavi. Jer ukoliko taj kapacitet nije odgovarajući, onda jedna osoba samo daje, a druga samo prima shodno tome nema ravnopravnosti u tom odnosu što ne dovodi do zadovoljavućeg partnerskog odnosa. Sem toga jako je važno da jedni drugima budu podrška za uzajamni razvoj. Pored ovoga jako je važno koliko su partneri spremni da prave kompromise i da su u tome vešti. Da li umeju da tolerišu neke razlike I umeju da prepoznaju gde treba da prave kompromis. Koliko je dobro praviti kompromise? Sastavni su deo života, ali ne treba praviti prevelike kompromise, a tu mislimo na narkomaniju, alkoholizam, nasilje, bilo verbalno bilo fizičko. Ne treba tolerisati bilo kakav vid ugroženosti. Kao posledica stvari koje ne treba tolerisati javljaju se sledeci indikatori a to su: osećanje nelagodnosti, ljutnje, nezadovoljstva, uvređenosti. Kada se pojave ta osećanja ona nam prestavljaju signal, alarm, za preispitivanje odnosa, šta to nije u redu, i da li to što nije u redu i dalje treba tolerisati. Koliko je dobro verovati da ćemo nekoga prometiti vremenom? I u kojim oblastima? Jedna od uobičajenih predrasuda i kod žena i kod muškaraca jeste da partnera možemo da menjamo. Možemo da menjamo samo onoliko koliko ta druga osoba to želi. U okvirima malih promena ponašanja, ne možemo u okvirima karaktera i crta ličnosti. Partnera ili partnerku treba prhvatiti u okvirima crta ličnosti i karaktera ukoliko to možemo, a možemo da menjamo neke detalje, neka ponašanja koja spadaju u domen navika.

Činioci uspešnosti u partnerskim odnosima

Činioci uspešnosti u partnerskim odnosima mogu biti različiti, ali postoje neki značajni faktori koji mogu uticati na kvalitet takvih veza. Zrelost za ulazak u partnerske odnose: Zrelost za ulazak u partnerske odnose podrazumeva završetak procesa separacije i individuacije od primarne porodice, spremnost za samostalan život i donošenje odluka. Takođe, to uključuje izgradnju realne slike o sebi i jasno definisanje očekivanja u pogledu muške i ženske uloge u partnerskim odnosima, spremnost za preuzimanje obaveza i odgovornosti I izgradnju nezavisnih partnerskih veza. Kapacitet za davanje i primanje ljubavi: Kapacitet za davanje i primanje ljubavi može biti utemeljen u emocionalnoj klimi u primarnoj porodici. Ako je ta klima bila topla i podržavajuća, to može pozitivno uticati na emocionalni razvoj i zrelost za izgradnju zdravih partnerskih odnosa. Međutim, ako su odnosi između roditelja bili konfliktni, mogu se javiti strahovi od ponavljanja tih negativnih obrazaca u primarnoj porodici, što može uticati na sposobnost pokazivanja, primanja i davanja ljubavi. Kompatibilnost u pogledu očekivanja i interesovanja: Kompatibilnost u pogledu očekivanja od uloge žene i muškarca, interesa, životnih ciljeva i načina provođenja vremena može biti važan činilac uspešnosti u partnerskim odnosima. Uklapanje u tim aspektima može pomoći u stvaranju harmonične veze. Komunikacija i razumevanje: Komunikaciione veštine, opredeljenost za saradnju u pronalaženju kompromisnih rešenja, negovanje empatije, aktivno slušanje i razumevanje partnerovog ponašanja su bitni elementi uspešnih partnerskih odnosa. Važno je postići razumevanje i jasnoću u vezi sa očekivanjima i ciljevima partnera i odnosa uopšte. Podrška u ličnom rastu i razvoju: Spremnost za pružanje podrške u ličnom rastu i razvoju je takođe važan faktor. Partneri bi trebali da podržavajui jedno drugo u ostvarivanju svojih ciljeva i razvoju kao pojedinci. Važno je da podrška bude usklađena i da se održava ravnoteža između poslovnih obaveza i obaveza u partnerskom odnosu. Navedeni faktori mogu imati značajan uticaj na kvalitet partnerskih odnosa. Međutim, svaki odnos je jedinstven i kompleksan, te je važno da partneri razumeju svoje potrebe, komuniciraju otvoreno i aktivno rade na izgradnji zdrave veze.

KAKO MI PSIHOTERAPIJA MOŽE POMOĆI?

Poslednjih godina se dosta priča o psihoterapiji. Sve više ljudi ide kod psihoterapeuta i koristi usluge psihoterapije kao dodatni vid podrške. Pored toga pre nego što neko donese odluku da krene na psihoterapiju prolazi kroz kraći ili duži proces u kojem ima dosta dilema i pitanja. Neka od pitanja koje klijenti često imaju su sledeća: KAKO DA IZABEREM PSIHOTERAPEUTA ZA SEBE? S obzirom da u Republici Srbiji ne postoji Zakon o psihoterapiji potpuno je u redu da ljudi razmišljaju o tome kod koga da odu, a da je ta osoba stvarno neko ko je završio edukaciju za psihoterapeuta i da je to pravi psihoterapeut za njega. Prvo je značajno da osoba donese odluku da li želi da ide na psihoterapiju, na koučing ili nešto slično. Ako želi da ide na psihoterapiju može da iščita o nekim psihoterapijskim pravcima i odluči u okviru kog pravca će tražiti psihoterapeuta za sebe i šta je to što bi njoj najviše prijalo. Pored toga za konkretnu osobu može da pita bliske ljude za preporuku, da pretraži društvene mreže, sajtove i izabere psihoterapeuta za sebe.Nakon toga kada krene na psihoterapiju kod određenog psihoterapeuta može da ga pita za školu u okviru koje je završio edukaciju, diplomu, iskustvo, nacionalni sertifikat, superviziju,da li se i dalje edukuje, da li je član nekih stručnih udruženja psihoterapeuta i sl. Ako se radi o osobi koja je završila edukaciju za psihoterapiju i ima sve potrebno za rad, na kraju klijent može da odluči da li mu psihoterapeut kao osoba prija da radi sa njom/njim na temama kojima želi da se bavi i da li mu odgovra način na koji u radu koristi znanje i iskustvo koje ima.Pored toga što klijent bira psihoterapeuta i psihoterapeuti imaju svoju procenu u smislu da li imaju iskustva i znanja u vezi sa temom kojom klijent želi da se bavi, da li je to oblast rada za koju su zainteresovani u svom radu ili je možda neko od njihovih koleginica/kolega u ovom trenutnku bolja opcija za rad sa tim klijentom. Ako se to desi, to ne znači da sa klijentom nešto nije u redu ili da je/ga psihoterapeut odbacuje, već da je njena/njegova stručna procena da u tom datom trenutku postoji neko ko može da bude više koristan za tog određenog klijenta. KAKO IZGLEDA PRVA SEANSA? Prva seansa je prilika za međusobno upoznavanje sa terapeutom i za sticanje uvida u to kako terapija izgleda i kako konkretan terapeut radi. Na prvoj seansi uglavnom se razgovara o tome šta klijenta dovodi na terapiju, definišu se način, dinamika, cena rada, način zakazivanja, otkazivanja termina, ciljevi rada i sl.Prema tome, psihoterapeut obično predstavi njegovo iskustvo u radu, pravac koji koristi u radu i način na koji ga primenjuje, uopšteno psihoterapijski proces, sa prijatnim emocijama koje donosi podrška i kada nas neko čuje, razume i oseća kako nam je, uz onaj deo kada dođe i do zastoja i do težih faza rada, načina zajedničkog prevazilaženja i značaja otvorene komunikacije i razmene. Klijent ispriča zbog čega dolazi, šta je to što je baš bilo presudno da u tom trenutku odluči da krene na terapiju, na čemu želi da radi sa psihoterapeutom i gde je to mesto gde bi voleo da dođe uz podršku koju dobije na psihoterapiji. Sve što je klijentu ostalo kao nejasnoća, u redu je da pita psihoterapeuta. KOLIKO TRAJE PSIHOTERAPIJA? Trajanje psihoterapijskog procesa se razlikuje od osobe do osobe. Ne postoji nešto što se primenjuje u radu sa jednom osobom, a da važi i za neku drugu osobu. Kao što je i plan rada i odnos, potpuno prilagođen klijentu i njegovim potrebama, tako je i dužina trajanja. Dužina trajanja zavisi od potreba klijenta, procene psihoterapeuta, teme sa kojom klijent dolazi, mesta na koje želi da dođe uz podršku psihoterapije. Nekome treba kratkotrajna podrška, da prevaziđe određene trenutne teškoće u funkcionisanju, a neko želi da prorađuje dublje teme sa kojima dolazi i dođe do mesta na kome će biti zadovoljan/a sobom . Važno je da određeni period klijent dolazi redovno (jednom nedeljno), naravno uz pauze tokom odmora klijenta i psihoterapeuta. Nakon toga kada oseti manju potrebu može da smanji na 2-3 putamesečno. Važno je da svako dolazi onoliko dugo koliko mu prija i dok oseća da mu je psihoterapija značajan vid podrške. Takođe, važno je da klijenti nemaju očekivanje od sebe koliko im je potrebno da bi se osetili bolje unapred, na pr. da kažu da smatraju da je već prošlo 3 meseca i da su očekivali od sebe da će biti mnogo bolje nego što jeste. Važno je da svako uvaži sopstveni tempo, brzinu napredovanja i oseti zadovoljstvo zbog svakog koraka. Nekad smo skloni da neke napretke previdimo, preskočimo, ali ne možemo doći do velikih promena bez malih koraka. Prema tome, važno je da svaka osoba prati sopstveni tempo i potrebe, bez obzira na dužinu trajanja psihoterapijskog rada. ŠTA AKO PSIHOTERAPIJA NE USPE? Često osobe jako dugo odlažu odlazak kod psihoterapeuta zbog toga što odlazak kod stručne osobe kao dodatni vid podrške ostavljaju kao poslednju opciju. To je iz različitih razloga: neko želi da pokuša sve što može sam ili uz podršku bliskih ljudi, ali često je iza tog odlaganja pitanje šta ako ni psihoterapija ne uspe… Pre svega, najvažnije je da odlučite da želite da idete na psihoterapiju kao dodatni vid podrške za sebe. Nekad zbog toga da prevaziđete teškoće, lošije životne faze ili želite da se razvijate i budete zadovoljniji. Ako odlučite da je psihoterapija opcija koja je Vama bliska i u koju verujete, možete da izaberete pravac i konkretnog psihoterapeuta. Nakon toga ako procenjujete da je taj pravac i psihoterapeut ono što Vama prija i značajan je vidi podrške za Vas, važno je da budete uporni, dosledni, razmenjujete sa psihoterapeutom sve dileme po pitanju osećanja ličnog napredovanja, broja susreta, dužine trajanja i sl. Ako u nekom trenutku ne osećate da dobijate dovoljno podrške od psihoterapije, važno je da to razmenite sa psihoterapeutom. Često to pitanje i psihoterapeuti pokrenu na susretima koje nazivamo revizijskim (tj. gde se više bavimo tim šta je to klijent želeo da postigne a gde je sada na tom putu i na čemu je još potrebno raditi). Ako i nakon razmene ne osećate promenu po pitanju Vašeg zadovoljstva psihoterapijom, u redu je da promenite ili psihoterapeuta u okviru istog psihoterapijskog pravca ili da pronađete psihoterapeuta u okviru drugog psihoterapijskog pravca. Ako psihoterapija ne uspe, to ne znači da nešto sa Vama nije u redu ili da imate problem kod kog nije moguće ostvariti poboljšanje, već može da bude jedan od mnogobrojnih razloga. Nekada ste postigli ono što je u tom konkretnom trenutku sa tim konretnim psihoterapeutom bilo moguće. Nekada se može desiti da ste odabrali psihoterapijski pravac koji Vam ne prija ili da psihoterapeut primenjuje ono što zna na način koji Vama nije blizak i ne motiviše Vas…. Razlozi mogu biti brojni, ali najvažnije je da imate mogućnost izbora i da je uredu da odlučite da završite jedan psihoterapijski odnos i pokušate ponovo. Očekujemo Vas, da zajedno prolazimo kroz ovo magično putovanje, zvano psihoterapijski proces. On je često podržavajući, ispunjava zadovoljstvom, ali isto tako i bolan, težak, zahteva vredan rad, prisutnost, vežbanje, ali svakako predstavlja jedinstven kontakt i mesto rasta i razvoja.

Razlika između ljubavi i zaljubljenosti

Razlika između ljubavi i zaljubljenosti Zaljubljenost se dešava u trenutku. Ljubav je sporiji proces. Zaljubljenost je intenzivna ali kratkog daha. Ljubav je trajnija. Zaljubljenost je obojena fizičkom privlačnošću. Ljubav je težnja za dubljom povezanošću. Zaljubljenost idealizuje nekoga. Ljubav voli realnu osobu. Zaljubljenost ima nerealna očekivanja. Ljubav ima realna očekivanja. Zaljubljenost je detinjasta. Ljubav je zrela.

Bojana Brkić Stojanović

Diplomirani pedagog, diplomirani geštalt psihoterapeut i jedan od osnivača Centra za lični razvoj “Relacije” Pedagogiju sam diplomirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Psihoterapiju sam završila u okviru Evropski akreditovanog trening instituta za obrazovanje u oblasti psihoterapije – Studio za edukaciju Beograd. Posedujem diplomu škole i član sam Srpskog udruženja Geštalt psihoterapeuta (SUGP). Posedujem Nacionalni sertifikat za psihoterapiju i član sam Saveza društava psihoterapeuta Srbije. Radim sa decom, adolescentima i odraslima. Profesionalno praktično iskustvo sam stekla tokom poslednjih 10 godina radeći u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine (Zvečanska), srednjoj i osnovnim školama, kao i u nevladinom sektoru. Poslednjih sedam godina radim kao psihoterapeut u privatnoj praksi. Najviše imam iskustva u radu sa decom bez roditeljskog staranja, decom sa teškoćama u razvoju i njihovim porodicama, decom koja imaju poteškoće da osete pripadnost vršnjačkoj grupi i/ili problemima u ponašanju, iskustvo u školi u testiranju dece za polazak u prvi razred, pružanje podrške roditeljima pri polasku dece u vrtić, školu, tokom puberteta njihove dece, u radu sa adolescentima, studentima koji imaju problem zastoja u učenju i sl... U radu sa odraslima najviše iskustva imam sa sledećim temama: depresije, paničnih napada, anksioznosti, problema sa snom, osećanja usmljenosti, zastoja, nedostaka volje, motivacije, pružanju podrške ženama, muškarcima, parovima tokom lečenja steriliteta… Verujem da uvek možemo nešto novo da naučimo, pa se zbog toga kontinuirano edukujem i trudim se da povezujem praksu sa najnovijim teorijskim saznanjima. Neke od mnogobrojnih dodatnih edukacija koje sam završila su: ,,Pedagoški metod Marije Montesori i njegova primenau vaspitno – obrazovnom radu”, ,,Zaštita deteta od zlostavljanja i zanemarivanja: primena opšteg protokola”, ,,Inkluzivno obrazovanje i individualni obrazovni plan”, ,,Trauma i praktične implikacije u radu sa traumatizovanim osobama”… Prisustvovala sam međunarodnoj konferenciji: ,,Mogućnosti i ograničenja porodične terapije – sistemski pristup fokusiran na snage u radu sa decom i adolescentima u sistemu socijalne i mentalno – higijenske zaštite”. Na teorijski okvir koji primenjujem u radu najviše utiču ideje Marije Montesori, Violet Oaklander, Margherita Spagnuolo Lobb, Irvina Jaloma, Ranka Rajovića, Lidije Pecotić i mnogih drugih. Zakažite svoju psihoterapijsku seansu: Mob: 064/281 41 69 E-mail: bojanabrkic@yahoo.com Psihoterapeut-beograd.rs

Vladica Damjanović

Diplomirani socijalni radnik i sistemski porodični psihoterapeut, koosnivač Centra za lični rast i razvoj Relacije Edukovala sam se u okviru Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, evropski akreditovanog trening instituta za sistemsku porodičnu psihoterapiju. Još tokom studija razvila sam interesovanje za rad sa pojedincima i porodicama u krizi, koje sam naknadno dalje razvijala kroz stalnu edukaciju i raznoliko profesionalno iskustvo. Kao socijalna radnica imam višegodišnje radno iskustvo u sistemu socijalne zaštite u Srbiji, sa posebnim akcentom na podršci deci, mladima i njihovim porodicama, kao i na istraživanjima u ovoj oblasti. Od 2018. godine živim u Minhenu, gde sam se dodatno edukovala u okviru Internacionalnog studijskog programa za socijalnu pedagogiju. Trenutno sam angažovana u oblasti savetodavne podrške mladima, koji se nalaze u procesu osamostaljivanja nakon traumatičnih iskustava. Imajući u vidu da je svačija priča posebna i da sami sebe najbolje poznajemo, trudim se da u kontaktu sa klijentima uspostavim odnos poverenja, kao osnovu za istraživanje klijentovih unutrašnjih procesa, iskustava i značajnih relacija. U radu sa klijentima usmeravam se na jačanje veza i odnosa i uzimam u obzir klijentove snage i kapacitete, kako bi se smanjila ranjivost i savladali izazovi. Volim umetnost i smatram da umetnost može da ima isceliteljski efekat na ljude, te i sama u radu težim traganju za kreativnim rešenjima, koja bi klijentima pomogla da prevaziđu teškoće sa kojima se susreću. Smatram da je psihoterapijski kontakt poseban, dragocen i drugačiji od svih drugih odnosa koje gradimo, tako da u terapiji stavljam akcenat na građenje autentičnog i iskrenog odnosa sa klijentom, uz poštovanje, razumevanje i prihvatanje klijentove priče, vrednosti i iskustava. Teme sa kojima se u terapijskom radu najčešće susrećem su narušeni porodični i partnerski odnosi, izazovi adolescencije, teškoće nastale usled kulturoloških razlika, anksioznost i nošenje sa stresom, krizama i gubicima. Govorim nemački i engleski i otvorena sam za mogućnost rada na ovim jezicima. Zakažite svoju online psihoterapijsku seansu: Viber: +381 64 320 65 69 WhatsApp: +49 170 2150983 E-mail: vladicaavalic@gmail.com

Šta je emocionalna kontrola?

Šta je emocionalna kontrola? Kontrola emocija je jedna od najvažnijih emocionalnih veština. To postižemo tako što kontrolišemo svoje ponašanje i emocije putem svojih misli. Možemo razmišljati, odnosno procenjivati situacije racionalno i iracionalno. Karakteristike iracionalnog načina procene su postavljanje nekog apsolutističkog zahteva, moranja prema sebi, drugim ljudima i životu i veoma nepovoljna procena ishoda u budućnosti ako se taj zahtev ne ispuni-to će za mene biti katastrofa, užas, neću moći da podnesem. Takva procena rezultira veoma jakim neprijatnim emocijama, kao što su osećanje krivice, depresije, besa i jake anksioznosti, jakih strahova. Kada se tako osećamo, kada nas preplave te jake neprijatne emocije, one nas, delimično ili potpuno, sprećavaju da postignemo željeni cilj. Racionalnu procenu karakteriše to što mi realno postavljamo sebi zahtev u kondicionalu, bilo bi dobro, želeo bih, voleo bih, nadam se, i realno procenjujemo situaciju ishoda u budućnosti,ako se zahtev ne ostvari- biću razočaran i nezadovoljan, ali ću to moći da podnesem. Rezultat ove procene su blage neprijatne emocije koje su funkcionalne jer nam omogućavaju da postignemo željeni cilj. To su razočarenje, nezadovoljstvo, kajanje, blaga anksioznost, tuga, bes, blagi strahovi. Emocionalna kontrola je sposobnost da uočimo svoju iracionalnu procenu, i da je zamenimo odmah racionalnom kako bismo smanjili intenzitet neprijatnih emocija i omogućili nastanak funkcionalnih oblika ponašanja koji nam omogućavaju da postignemo željeni cilj.

Psihoterapeut tretmani Banovo brdo

Individualna psihoterapija Banovo Brdo

Psihoterapeut Banovo brdo

Psihološko testiranje - profesionalno i anonimno

ŽELITE DA BUDETE SIGURNI? ZAKAŽITE PROFESIONALNO PSIHOLOŠKO TESTIRANJE SA STRUČNJAKOM PSIHOCENTRALE. Razumemo Vas i pozdravljamo odluku da budete odgovorni prema svom mentalnom zdravlju i životu! Omogućavamo potpuno anonimnu psihološku dijagnostiku i testiranje sa našim stučnjacima za mentalno zdravlje uz izdavanje detaljnog izveštaja i saveta o daljim koracima.

Ko može biti psihoterapeut?

Psihoterapeut može biti psiholog ili lekar koji je završio specijalizaciju za psihoterapeuta. Psihoterapeut radi psihoterapiju tj.pruža pomoć klijentima u prevenciji i otklanjanju psihičkih smetnji i poremećaja. Psihoterapija je istovremeno i proces unapređenja kvaliteta života i pospešivanja rasta i razvoja na ličnom, porodičnom i profesionalnom planu.

On line psihoterapeut

Uslovi izolacije mogu biti veoma opterećujući, zato zakažite online psihoterapiju i razgovarajte sa svojim psihoterapeutom o svemu za šta ste mislili da je nerešivo. Online Skype psihoterapija je najbolje rešenje za sve one koji imaju poslovne, porodične ili emotivne brige, a ukoliko vam je lakše možemo organizovati i Viber, WhatsApp ili Messenger poziv. Prijave putem mejla ili telefona.