Po kojim kategorijama se mogu podeliti deca sa posebnim potrebama?

Pojam deca sa posebnim potrebama ne odnosi se samo na decu sa smetnjama u razvoju, već takve potrebe mogu biti različitog karaktera od lečenje senzornih poremećaja do dece koje pate od poremećaja u ponašanju.

U zavisnosti od vrste poremećaja i potreba koje imaju deca sa posebnim potrebama mogu se kategorizovati u 6 grupa:

• Deca sa senzornim smetnjama. Odnosi se na smetnje koje su vezi sa dva dominantna čula, čulo sluha i čulo vida. Ponekad se desi da dođe do različitog stepena oštećenja ova dva čula što dovodi do nemogućnosti normalnog obavljanja svakodnevnih aktivnosti do poteškoća u socijalnom životu.
• Deca sa nedovoljno razvijenim kognitivnim sposobnostima. Manja ili veća mentalna zaostalost, poteškoće u učenju i shvatanju okoline, do duboke retardacije.
• Deca sa telesnim ograničenjima (poremećaji lokomotornog aparata, razni stadijumi celebralne paralize, hronična oboljenja).
• Deca sa poremećajima u govoru
• Deca sa poremećajima motorike (tikovi, disgrafija)
• Deca sa pojačanim poremećajima u ponašanju (agresivno ponašanje, emocionalni problemi, vaspitni problemi, intelektualne poteškoće).

Ukoliko je kod deteta oštećen centralni nervni sistem poteškoće mogu biti duplirane i teže. Stepen oštećenja i bolesti se teško određuje jer se različitim tretmanima i lečenjem može uticati na njih. Stepen oštećenja i bolesti može biti različit u različitim životnim dobima. Neke bolesti su progresivne dok su neke neizlečive u prisutne su tokom celog života. Ipak, moguće je uticati na njihovo smanjivanje i eliminisanje simptoma i ograničenja. Ukoliko dete ima punu zdravstvenu podršku, adekvatno lečenje i podršku okoline, ukoliko živi u zdravoj sredini moguće je značajno ublažiti bolest ili poremećaj tako da dete može samstalno obavljati svakodnevne zadatke, bez stalnog nadzora a u nekim slučajevima i samostalno živeti kasnije u životu bez obzira što je bolest u početu bila u razvijemo stadijumu.

Postoji mnogo klasifikacija stepena zaostalosti ili bolesti kod deteta, neka deca imaju lakša oštećenja, funkcionišu normalno u društvu, a njihov poremećaj je često nevidljiv na prvi pogled, dok su neka sa težim oštećenjima koja im onemogućavaju da funkcionišu samostalno u zajednici niti da se samostalno staraju o sebi.