Viktor Igo

  Kao sjajan pesnik i pisac, Viktor Igo je obeležo 19. vek. Autor je Jadnika, Notre-dame de Paris, Ernani i Razmišljanja.
Mešao je žanrove, prelazio sa poezije na istorijski roman i na pozorišne komade. Igo je najznačajnija ličnost romantičarskog pokreta u Francuskoj.
Visoki ciljevi
Viktor Igo je rođen 26. februara 1802. godine u Bezansonu. On je najmlađe dete u porodici sa troje dece. Njegov otac Lopold je bio general u Napoleonovom carstvu. U njegovom odrastanju glavnu ulogu je imala njegova majka Sofija.
Dok je bio u gimnaziji Luj Veliki, Viktor Igo je već imao jasnu ideju šta želi da radi u budućnosti. Sa 14 godina je izjavio da želi da bude Šatobrijan ili ništa. Sa 19 godina je već pisao i štampao svoje prve pesme, Ode. Zapaža ga kralj Luj XVIII i daje mu platu.
Oženio se Adelom Fuše 2. oktobra 1822. godine, a dve godine kasnije dobijaju ćerku Leopoldinu, a ukupno su imali petoro dece.
Romantičarski počeci
Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali Cénacle. Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma. Tokom 1827. godine, objavljuje delo Kromvel, koji se smatra manifestom romantizma u kome se jasno izkazije želja da se raskine sa klasicističkim pravilima (jedinstvo vremena, mesta i radnje). Ernani je bila konkretizacija ove ideje. Les orientals i Poslednji dan osudjenog pojavljuju se 1827. godine.
Sa 27 godina, Viktor Igo predstavlja novi komad, Ernani i pristalice klasicizma prigovaraju što nisu ispoštovana tri dramska jedinstva. Tada počinje sukob izmedju mladih i modernih pesnika i starih. Dve godine kasnije, 1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Notre-Dame de Paris. Otkako se pojavila u knjižarama, knjiga je doživela veliki uspeh. Publika koja je volela rad romantičara je pre svega bola zavedena svetom srednjeg veka koji je doveden do perfekcije Igoovim pisanjem.
U februaru 1833. godine je bila pemijera Lukrecije Bordžije i medju glumcima se nalazi i Žulija Drue i Igo se zaljubljuje u nju. Godine 1841. je izabran za Akademiju. Njegova ćerka Leopoldina umire 1843. godine i taj događaj ga je veoma pogodio. Mnogi smatraju da se zbog toga okrenuo politici.
Politički život
Luj-Filip je 1845. godine odlikovao Igoa Perom Francuske. Igo je započeo političku karijeru i pridružio se republikancima. Izabran je za zamenika Ustavotvorne Skupštine 1848. godine. Osudio je državni udar princa Luja-Napoleona (nećaka Napoleona Bonaparte) od 2. decembra 1851. godine. Zbog toga je primoran da izbegne u Belgiju.
Vreme u izgnanstvu
Igo je dobro iskoristio vreme tokom koga je bio izgnan i van Francuske da nastavi da piše. Nastaju zbirke pesama: Kazne (1853), Razmišljanja (1856). Tokom 1862. godine završava Jadnike.
Od nastanka republike 1870. godine, Igo se vratio u Francusku. U očima naroda je predstavljao republikanski otpor Drugom carstvu. Izabran je u Narodnoj Skupštini 1876. godine za senatora.
Ni starost ga nije odvojila od pisanja, i sa 75 godina nastavlja da piše Legende vekova i Umetnost očinstva (1877).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset trećoj godini života. Mtrvačka kola siromašnih su, kako je želeo, odneli njegovo telo. Njegov kovčeg je položen ispod Trijumfalnog luka a posle odnesen u Panteon. Oko 2 miliona ljudi je bilo u povorci.
Priznat za svoga života od strane svojih kolega i naroda, Viktor Igo je jedan od najvećuh francuskih i svetskih pesnika. On je pokrenuo sukob sa klasičarima i zalagao se za raskid sa starim pravilima i za uvođenje slobode u književnost. Kao političar se borio za mir i bio protiv smrtne kazne.
Poput La Fontena i Molijera je obogatio francusku kulturnu baštinu.