Objavi ovaj članak na
22.05.2010 12:01 AM
Kompozitor bez premca
Ludvig van Betoven je obeležio istoriju muzike. Oslobodivši se klasicističkih pravila, otvara nove vidike u komponovanju muzike i daje osnove romantizmu. Njegov strastven temperament, dar za improvizaciju i neverovatna sposobnost da komponuje pošto je izgubio čulo sluha, od njega čine legendarnu ličnost.
Četvorogodišnji Betoven za klavirom
Ludvig Van Betoven je rođen u Nemačkoj, decembra 1770. godine. Njegov otac, i sam muzičar, sanjao je da od njega napravi Mocarta i primorao ga je da vežba na klavijaturi od četvrte – pete godne. Čak iako mladi Ludvig nije bio dete genije, pokazivao je odlične muzičke kvalitete. Njegov otac mu je pružio muzičko obrazovanje koje je posle nastavio kompozitor Nef. Ovaj je bio ubeđen da će Ludvig postati veliki čovek.
Odlazak u Beč
Godine 1787., zahvaljujući pomoći princa Maksimilijana Franca, Betoven odlazi u Beč, prestoniicu muzike tog doba.Tamo sreće Mocarta, ali o tom susretu se ne zna mnogo. Hitno se vraća u Bon da bi bio uz majku na samrti. Ona je preminula 17. jula 1787.godine. Pošto se njegov otac odaje alkoholu, Betoven mora da preuzme staranje o svoja dva brata. Od 1789. godine do 1792. godine bio je violinista Opere u Bonu.
Betoven se vraća u Beč 1792. godine kako bi usavršio svoje muzičko obrazovanje. Ide na časove kod Hejdena, zatim Albrehtsbergera i Salijerija. Tri godine kasnije, Betoven održava svoj prvi javni nastup, izvodeći sopstvene kompoziicje i odnosi određeni uspeh u aristokratskim krugovima. Mladi kompozitor je bio podjednako poznat po svom strastvenom i impulsivnom temperamentu.
Betoven od 1795. godine počinje da komponuje sonate za klavir. Brzo postaje bitna figura u bečkoj i internacionalnoj muzici. Ali, primetivši da mu se auditivne sposobnosti smanjuju, počinje da se plaši da će ostati gluv. On to postaje 1819. godine. Ima li veće drame za muzičara nego da izgubi sluh i da ne može da čuje plodove svog rada? Suočen sa tom zabrinjavajućom budućnosti, pomišlja na samoubistvo, ali odustaje od toga. Počinje da se oslobađa tradicionalnin pravila i stvara remek-dela poput sonata: Sonata za klavir br.8, Patetična (1799) i Sonata za klavir br.14, Mesečeva sonata (1802). Ovu poslednju je komponovao za groficu Đilijetu Đikardi. Deo inspiracije nalazio je i u svojim ljubavnim razočarajima. Naime, tokom svog života kompozitor je prosio više žena, ali ni jedna nije pristala da se uda za njega.
Fantastično stvaralaštvo
Godine 1803. potpisuje jedno od svojih najvećih dela, u početku namenjeno Napoleonu Bonaparti: simfonija Hrabra. Ovo delo, tehnički veoma dobro urađeno i duže od ostalih do tada napisanih, otvorilo je nove vidike u simfonijskim delima. Kompozitor je nastavio tim putem i u narednim godinama sa još izražajnijim delima, poput divne sonate za klavir Strastvena, zatim Pastirska (nežnim slavljenjem prirode) i fantastičnom Za Elizu. Godine 1805. završava svoju jedinu operu Leonora, koja je 1814. godine preimenovana u Fidelio.
Betoven se oko 1810. godine zamara od Beča i pomišlja da ga napusti. Međutim, njegovi imućni prijatelji ga zadržavaju, uplaćujući mu pozamašan goišnji prihod. Ta finansijska nezavisnost mu je omogućila stvaralačku slobodu. Posle smrti brata 1815. godine, zajedno sa snajom deli starateljstvo nad sinovcem Karlom. Ta uloga mu je donela dosta briga i svađa sa mladićem.
Poslednja remek-dela velikog kompozitora
Od 1819. godine nastaje potpuna gluvoća i Betoven zapada u duboku melanholiju. Njegovo zdravlje, odavno slabo, se pogoršava. Iz tog perioda pamtimo zagonetnu sonatu Hammererklavier.
Dok je bečka publika slušala Rosinijeve opere, Betoven je započeo preporod krenuvši korak dalje u svom stvaralaštvu. Tako je svetlost dana ugledala izuzetna Svečana misa, koju je naručio nadvojvoda Rodolf i sjajna IX simfonija, Oda radosti. Započeo je X simfoniju koju nije stigao da završi. Betoven se razboleo i preminuo 26. marta 1827. godine u Beču. Više desetina hiljada ljudi, među kojima je i Franc Šubert, prisustvovalo je njegovoj sahrani.
Betovenovo stvaralaštvo dostiglo je vrh u klavirskoj muzici,proširujući mogućnosti tog instrumenta do krajnjih granica. Njegove simfonije, čije obilje i važnost su činile novine tog doba, uvele su muziku u eru romantizma. Njegova IX simfonija ostaje njegov vrhunac i uzdiže ga u rang najvećih muzičkih stvaralaca.
