Misteriozni izgubljeni grad Nabatejaca, Petra, koji je nedavno proglašen za jedno od sedam svetskih čuda savremenog doba, do pre 200 godina nije ni bio poznat svetu i nije se znalo da postoji. Danas Petru svakodnevno posećuju horde turista i od nekadašnje enigme i tajne u pustinji ostaje uobičajena slika masovnog turizma, mladi lokalci koji nude sve što se može prodati i turisti koji sevaju blicevima i skupljaju se oko vodiča i kamila.
Petra je zaista bila jedno od najskrovitijih mesta na svetu. Do nje se stiže samo na dva načina, brdskom stazom sa severozapada ili uskim klancem dugim kilometar i po, čije stene dostižu visinu i do 200 metara.
Petra je od prestonice Jordana Amana udaljena dva i po sata vožnje. Na peščari neobičnih boja, od žute, narandžaste, ružičaste do ljubičaste, isklesan je grad koji je nekad bio prestonica Nabatejaca, pustinjskog arapskog plemena poreklom iz Jemena. Ušuškana među stenama praktično je bila neosvojiva, mada je kasnije padala u ruke Egipćana, neizbežnih Rimljana, krstaša i Turaka. Petra je pružala sigurnost karavanima sa juga Arabije koji su prenosili začine i svilu iz Indije i Afrike, kao i tamjan sa juga Arabije. Smola sa stabala tamjanove biljke bila je u celom antičkom svetu vrlo cenjena kao skupocena žrtva bogovima, ali i kao lek. 
Nabatejci su lepo živeli od trgovine.
Nabatejaca više nema i čak se ne zna šta se sa njima desilo, ali su ostale predivne građevine i grobnice, isklesane u stenama koje su nekad činile morsko dno, pa različiti slojevi stene sijaju jarkim bojama, u zavisnosti od fosilnih naslaga. Do Petre se može stići na koji god način turista poželi, kao uostalom i svuda u arapskom svetu. Možete se raspitati u lokalnoj agenciji, kupiti autobusku kartu ili će vam prodavac suvenira ponuditi da vas poveze svojim kolima. Jedna takva vožnja kolima za četvoro košta oko 20 evra, mada ako znate dobro da se cenkate, ova cena može biti i niža.
Na ulazu u Petru smešteno je malo selo u kome sve vrvi od turista i raznovrsnih prevoznih sredstava. Udobni mali hoteli, butici, internet kafei, sve podređeno evropskoj udobnosti i smislu za red. Većina turista se opredeljuje da se ovde smesti nekoliko dana i natenane uživa u stenovitom gradu. Ulaz u čuveni klanac je ograđen, ulazak se plaća, a može da se uđe peške, na magarcu, kamili ili u kočiji. Većina posetilaca odluči se za pešačenje.
Duž jednog zida klanca uklesan je žleb pokriven kamenim pločama kojim su Nabatejci dovodili u Petru vodu iz jednog brdskog potoka. Bili su poprilično lukavi pa su dobro osmislili vodovodni sistem koji je omogućavao da grad i pod opsadom neometano dobija i vodu za piće i navodnjavanje.
Na izlasku iz kanjona iznenada se stvori trg, posetioce zapuhne hladan vazduh i oduzme im dah najpoznatija građevina Petre, Khazna al Firaun, uklesana u stenu. Beduini su je nazivali Faraonska riznica, iako je to samo jedna od mnogih grobnica. Ne zna se kad je tačno nastala. Po legendi, faraon je jureći Jevreje tu sakrio svoje blago. Verovalo se da je blago pomoću magije sakriveno u urnu, pa se i danas vide tragovi metaka avanturista koji su verovali da će im blago pasti u naručje. Prema centru Petre, sa leve strane, nalazi se prilično očuvan amfiteatar iz 1. veka. I on je isklesan u steni. Ima 33 reda, a nekad je imao oko 5.000 mesta. Severno od njega je Kraljevski zid, gde je na pola visine stene uklesano mnoštvo monumentalnih grobnica.
Ad Deir, grobnica u steni, nalazi se na izlasku sa područja nekadašnjeg grada i jedan je od najlepših spomenika. Samo ime u prevodu znači „samostan“. Verovatno zato što su u srednjem veku ovde živeli kaluđeri. Leži visoko na brdu i impresivan je zbog svoje grandioznosti. Samo urna nad ulazom ukrasnog okruglog hrama visoka je devet metara.
Ma koliko nešto bilo monumentalno, misteriozno ili divlje, čini se da ne može da odoli masovnom turizmu u onoj najprizemnijoj varijanti. U Petri maksimalno svi iskorišćavaju imidž Indijane Džonsa. Mnogo kafića i butika se tako zove, prodaje se garderoba u njegovom stilu, a svim vodičima, vlasnicima kamila i magaraca mobilni zvoni melodijom iz filma. U Petri odavno niko ne živi, ali beduini iz okolnih sela sjate se od rane zore na trgu nudeći turistima srebrne narukvice, ogrlice, arapske marame, ali i „antikvitete“ kako što su lule iz Petre, novčić iz Petre, isklesan natpis iz Petre. I muškarcima i ženama oči su iscrtane crnim prahom koji ih štiti od pustinjskog sunca. Svi mlađi savršeno govore engleski i isto tako uspešno će vam prodati običan kamen za 10 dolara. Na kraju je trgovina obavljena. Nema dobre trgovine bez dobrog cenkanja.
