Nedelja, 25.06.2017

Magazin » Putovanje » Odmor za svačiji džep » Zelena polja Irske

Zelena polja Irske

Objavi ovaj članak na

17.08.2012 1:10 PM

Nakon žute sagorele trave panonske nizije, pogled na najzeleniju površinu kakva se može uopšte i zamisliti, već pri prvom kontaktu sa obalom republike Irske, veći je šok za srpskog turistu i od onog temperaturnog (u proseku je u ovo doba godine temperatura u Irskoj oko 19 stepeni). Dok se približavate prelepom aerodromu Dablin, ne možete a da ne zapevušite klasik Toma Džonsa „Green, green grass of home“. Već po izlasku iz aviona dočekuje nas tipična irska opuštenost, za razliku od ostalih zemalja, gde su službenici hladni i strogi, po ulasku u zemlju bez ikakve nervoze, sa blagim smeškom na usnama, irski carinik nam želi prijatan boravak i što bolji provod. Dok se vozimo taksijem ka prvoj destinaciji, malom ribarskom mestu (samo) strašnog imena Skeris, celo vreme iščekujemo kakav sudar jer se svo vreme vozimo „krivom“ stranom puta i dok ćutke proučavam vozačevu veštinu menjanja brzina levom rukom čini mi se da nikada ne bih uspeo savladati pravilo kružnog toka u Irskoj.
Iako bez borova i palmi, odmah po izlasku iz automobila nije bilo sumnje da se nalazimo na moru, miris soli u nozdrvama i glasanje galebova istog trenutka su nas uljuljkali u štimung ovog zanimljivog mesta smeštenog na istočnoj obali Irske, svega dvadesetak kilometara udaljenog od prestonice Dablina. Scenu kakvu smo do tada mogli jedino videti u TV seriji „Doktor Martin“ ili filmovima britanske nezavisne produkcije, upravo smo proživljavali. Dok nam vetar šiba lice i lagano sa sobom donosi kapljice morske vode, gledamo ka ostrvu nekoliko stotina metara udaljenom od obale ka kojem bi se, čini nam se zbog morske oseke, mogli uputiti peške (očigledno je to nekome već i palo na pamet, pošto kraj obale postoji znak da je najstrožije zabranjeno „pešačenje“ ka ostrvu). Pesak pod nogama je vlažan ali dovoljno čvrst da bi se po njemu bez „propadanja“ moglo šetati, najviše na radost lokalnih pasa čiji vlasnici verovatno imaju najidealniju lokaciju za šetnju svojih ljubimaca. Iako je i Irsku pogodila ekonomska kriza, to se, bar po izgledu Skerisa, ne bi baš moglo reći, moderne kuće, najnoviji modeli automobila i mesto sa mnoštvom pabova i lokalnih radnji svih profila, stiče se utisak da život u ovakvom mestu zaista ne može biti loš. Nedeljom, kada igraju „Dablinci“ utakmicu u najpopularnijem sportu u Irskoj, ragbiju, pola Skerisa (od male dece, pa sve do baka i deka) na sebe navuku dresove plave boje i masovno se upućuju na stadion u Dablin da bodre svoj tim. Najčešće prevozno sredstvo između takvih malih mesta u okolini i samog grada Dablina je lokalni voz, koji je em što je najjeftini, veoma kvalitetan i udoban i što je najbitnije brz i tačan gotovo u sekund, za ne poverovati nekome ko je upoznat sa radom brzih pruga Srbije.

Nakon nekoliko dana ruralnog upoznavanja Irske, bilo je krajnje vreme da uplovimo i u prestonicu evropske boemije, grad koji je između ostalih „izbacio“ Džojsa, Svifta, Vajlda, Beketa i Jejtsa ali i muzičare poput Šejna MekGovana, Dablinerse, U2…, drevni Dablin grad. Prvi utisak je da taj narod baš voli da pije, jer prosek je verovatno pab po glavi stanovnika. Neobično konstruisanih ulica (kao da ih je planirao neko posle nekoliko ispijenih pinti „Ginisa“, Dablin ne odaje utisak da je reč o tako velikom gradu. Raštrkan na dve obale reke Lifi, stiče se da je neveći od Novog Sada iako sa prigradskim naseljima ima oko 2 miliona stanovnika. Severni deo grada je urbaniji, u njemu se nalaze čuvene ulica O’Koneli, koja je pandan našem Bulevaru Oslobođenja i iz koje se izdvajaju silne ulice, nalik na korza, sa mnogobrojnim šoping zonama, suvenirnicama, restoranima, prodavnicama brze hrane, bioskopima i nizbežnim pabovima. U samom srcu O’Koneli ulice je i čuveni „šiljak“ visok neverovatnih 112 metara, što ga čini jednim od najviših spomenika u Evropi, spomenik Danijelu O’Koneliju, irskom političkom lideru republikanskih ideja, po kome ulica i nosi naziv, kao i spomenik (da budemo pristojni) „matorog sa štapom“ posvećen verovatno najpoznatijem stanovniku Dablina, književniku Džejmsu Džojsu, tvorcu kultnog dela svetske književnosti „Uliks“, koje govori o Dablinu kroz lik glavnog junaka romana Leopolda Bluma, i u čije se ime, sada već tradicionalno obeležava 16. juna u Dablinu, pa i širom sveta tzv. Blumzdej (rekli bi zlobnici, uz dan Sv. Patrika još jedan razlog više da bi se napili). Južna strana obale Lifi nudi puno više od starog Dablina, tamo se mogu videti drevne građevine poput tvrđave Dablin gde su se nekada donosili ključne odluke u stvaranju Irske nezavisnosti a koje danas služe za prijeme svetskih zvaničnika poput britanske kraljice Elizabete ili nedavnog gosta, američkog predsednika Baraka Obame. Na južnoj strani se nalazi čuveni Triniti Koledž koji su pohađali mnogobrojni intelektualci iz Irske pa i celog sveta a tu se nalazi i veliki broj galerija među kojima i ona najveća, nacionalna. Za one posetioce koji nisu toliko impresionirani kulturnim nadahnućem irske prestonice, uvek ostaje poseta jednoj od najatraktivnijih turističkih tačaka u gradu, pivari „Ginis“. Reč je o jednom od najvećih proizvođača piva na celoj planeti, i iako naizgled ne zvuči atraktivno poseta fabrici piva, nakon završenog obilaska ni malo nismo zažalili za „bačenih“ 16 evra koliko iznosi cena ulaznice. Naime, fabrika je samo okruženje, centralno mesto obilaska je ultra-moderna zgrada sa čak 5 spratova i na čijem se vrhu, uz fantastičan pogled na panoramu Dablina, na kraju ture dobija i pinta najsvežijeg mogućeg „Ginisa“ (što uopšte nije malo ukoliko se u obzir uzme da se za istu količinu u pabu plaća cena od 6 evra). Kroz spratove se uz pregršt fotografija, video materijala koji se prikazuje na velikim ekranima, kao i materijalnim stvarima (poput, ječma, izvorske vode, hmelja, bačvi,…) koje se mogu opipati i omirisati, objašnjava proces nastanka konačnog proizvoda – piva „Ginis“, kao i razvoja fabrike kroz godine do prestižnog statusa kakav danas poseduju.
U fizičku veličinu Dablina uverili smo se tek kada smo krenuli iz njega, gotovo sat vremena putovanja je trebalo da bi i poslednje kuće bile iza nas (kada ih već pomenusmo, valja naglasiti da je Dablin po arhitekturi atipična prestonica neke Evropske države, naime, u celom gradu ne postoji zgrada viša od tri sprata, što je zaista bilo uočljivo kao kontrast nakon obilaska primerice nemačkog Frankfurta svega par dana ranije, koji je najpoznatiji upravo po svojim mnogobrojnim oblakoderima). No, to i jeste glavni „problem“ Irske, iako teritorijalno velika Irska je potpuno neravnopravno naseljena, jer gotovo pola države živi u Dablinu i okolini. Najjasnije se to dalo primetiti na našem putu dablinka zapadnoj obali Irske ka klifovima Moher, prelepa prirode sa nebrojenim, već ranije opevanim, zelenim pašnjacima, od živih bića nudila je samo krave konje i ovce, ljude gotovo da i nismo sreli. Iskustvo obilaska klifova Moher ostaće jedno od onih koja se pamte za ceo život, impresivna slika već po samom izlasku iz autobusa na masivne klifove koji se i po 200 metara dižu u visinu iz mora zaista oduzimaju dah. Iako prenapučena turistima, to je lokacija „must see“ u Irskoj i definitivno je vredna i vremena i napora, reč je o prirodnom fenomenu gde je između ostalog sniman i jedan od nastavaka filmova o „Hariju Poteru“, što domaćini nipošto neće zaboraviti naglasiti. Ako ste avanturističkog duha, svakako se treba odvažiti i preći ograđenu liniju za šetanje, osećaj dok nagnuti iznad litice slušate huk vetra i, uz galebove koji lete ispod vas, posmatrate ogromne talase koji se lome o stene, ledi se krv u žilama ali istovremeno obuzima osećaj velike sreće što prisustvijete jednom tako veličanstvenom prizoru.

Aleksandar Devetak

 

Pregled komentara (0)

Pošaljite komentar

Ocena: 5,00 od 1 glasova 12345

Napiši komentar




jun 2017.
P U S Č P S N
« maj    
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930