Prošlo je dosta vremena i evo opet pišem kao da mi je to jedina uteha, kao da samo to umem. Bacila sam sve godine, zatvorila ih u sobi, u starom ormanu, misleći da ga više nikada neću otvoriti.
Život je polako prolazio, a ja sam živela u, čini mi se, sreći. Ne znajući da stare rane još peku. Sve je tako brzo nestalo i u trenu se sve srušilo. Sećanja me stižu. Pamtiš li i ti? Pamtiš li dane kada smo ,,osvajale svet“ misleći da je naš, kada smo se smejale prvim ludim greškama, bežale sa časova kako bi upoznale nove ljubavi. Eh da je to potrajalo duže…
Sećaš li se svakog jutra, svakog dana, dugog leta i preduge zime? Da li bar nekad pomisliš na te dane… Mislile smo da sve traje večno, ali život ti se preokrene onda kada se najmanje nadaš. Otišla sam bez pozdrava, bez ijedne reči da ću se vratiti, bez obećanja da ću te zvati.. Ne znam zašto… Možda sam mislila da je tako bolje ili reč ,,zbogom“ nikad ne koristim, a možda zato što sam mislila da ti to ne želiš. Društvo se promenilo, počele su da te zanimaju neke druge stvari, ozbiljnije. A ja sam mislila da ćemo zauvek ostati klinke, a sada se ni ja više tako ne osećam. Došli su problemi, a ti i ja živele u uverenju da za nas to ne postoji. Smejale se svakoj tuzi, svakoj pogrdnoj reči, svakom novom napravljenom nestašluku. Da, bile smo drugarice, ali ne kao mnoge, ne kao sve druge.
Pitam se da li imaš nekog pored sebe. Za mene su svi isti i dalje su ostali nedostižni i nedovoljni. Kao ida drugi ne postoje. A bilo ih je mnogo, došli, otišli u prošli kroz moj život kao mnogi i ostavljajući za sobom neke skoro, a ne bitne tragove.
Tada se uvek setim onog dana kada sam se prvi put zaljubila. Govorila si mi da je to taj pravi, zar si stvarno tako mislila?! Bio je običan klošar, ali je sve bilo slatko u vezi njega. Ipak smo na kraju ostajale nas dve da tokom cele noći, do cik zore razgovaramo o njima, smejući se, do suza. A bilo je i onih kada smo zbog istih bile zaboravljene i ubrzo iste kao svake. Prošlo je mnogo vremena i od tada i do dan danas svako ima svoj život, samo u različitim sredinama.
Žao mi je što ja nisam mogla da gledam ona naša mesta kao ti. Tada bih se uvek sećala svega, iznova i iznova… Sudbina nije tako htela, a možda je i tako bolje. Bolelo je ali bar znam zašto. Tada sam shvatila život i njegovu suštinu, tada sam znala da postojim i da svet postoji i da je stvoren za nas. Prošlo je sve ali a nije, sada se ne bih nasmejala ovom sunčanom danu, sada ne bih ni pomislila na tebe.
Ali ipak, sećanja za to postoje i ja se nadam da će trajati još dugo. Upoznala sam sreću tada, i evo i posle nekoliko godina traje. Hvala ti na tim prošlim danima..
Uvek ćeš biti tu negde….
P.S. Tvoj andjeo čuvar…