• Napiši priču
• Pravila i nagrade
• Dobitnici nagrada

Nikola

10.04.2011 12:01 AM

Tog 13.decembra 2003. dan je počeo kao i svi drugi. Ustala sam i prepustila se svojim jutarnjim ritualima, pijuckala svoju jutarnju kaficu i prelistavala omiljeni časopis. U tom opuštanju prekinu me zvuk poruke na telefonu. Otvorih pisamce na displeju i pročitah.

Nikola je sinoć poginuo.

Ispustih telefon, ču se jak tresak, on se raspršta na sve strane, a ja kleknu i zaplaka. Suze su tekle brzinom svetlosti, telo mi je drhtalo, bilo mi je mutno pred očima. Ni sama ne znam koliko sam stajala u tom položaju i kada sam smogla snage da se odvučem do kreveta i legnem.

Pred očima su mi navirale slike sa njegovim likom, njegov osmeh. Bio je pun topline i dobrote i zračio je pozitivnom energijom koja je zračila na sve strane. Svi su ga voleli jer je bio veselog duha i svojim prisustvom oraspoložio bi sve prisutne. A sada je zauvek otišao, ostavio nas koji ga toliko volimo, ostavio je svoje prijatelje, drugove, rođake. Otišao je u nepovrat. Nije moglo ništa da me podigne, pokrene, nisam videla ni tračak svetlosti. Jak nemir mi je razarao grudi, jer život je uzeo mog anđela. Sve ono dobro, čestito i pošteno nalazilo se baš u njemu. A sada savršenstvo ne postoji. Želela sam vratiti vreme za jedan dan da ga zagrlim i ne dam mu nikud da ide. Ali sam znala da je to nemoguće. Nisam mogla da se ne ljutim na život jer je bio tako surov kada ga je uzeo bez pozdrava i oproštaja. Tako mladog sa osamnaest godina. Nisam smogla snage otići na njegovu sahranu, jer znam da mu oči ne bih videla, ne bih se smejale već bi zaklopljene bile. Ne bih izdržala da ga vidim kako nepomično leži.

I nisam ga ni sad prežalila. Laž je da vreme leči sve jer ni nakon toliko godina bol ne jenjava a rana je još uvek otvorena. Često sada odem na njegov grob i dugo sedim gledajući njegovu sliku na kojoj se smeje i plačem jer mi nedostaje jako puno neopisivo. I znam da ove godine koje tek predstoje ne nose utehu meni jer ja ga čuvam  u srcu i odatle mu izlaska nema i znam da mi ga odatle niko ne može oteti i uzeti. A on me posmatra i čuva sa neba, moj mali anđeo koji je tužno otisao…

Autor teksta: crnka

Pregled komentara (1)

Pošaljite komentar

Ocena: 4,33 od 6 glasova

Oznake teksta

Slični tekstovi

• Svi se nešto prave pametni…
• Nije sramota pasti, sramota je ne dići se
• Obično neobičan dan
• Mrak je…
• Seks sa očuhom

Komentari (1)

1. Beogradjanka7

   petak, 12.08.2011. 13:57

   Tuzno…emotivno..lepo sto si sa nama podelila pricu! hvala ti

   Ocena komentara: 0  0

   Odgovori