Znaš, Medisonovi još uvek svaki petak oteraju svoje u vikendicu i prave svoje famozne žurke. – uzbuđena Amanda mi je prstom pokazala na dvojicu riđokose braće koja kao da predstavljaju duplu verziju jedne osobe i koja su stajala ispred svoje kuće očito vodeći jednu od svojih ne baš retkih svađa uprkos činjenici da bi trebali biti mnogo zreliji, s obzirom da su prošle 4 godine od kako sam ih videla poslednji put. Možda ih baš njihova prevelika sličnost dovodi u česte sukobe? Moguće…Rejmond, koga bih verovatno trebala da zovem ocem ili očuhom, ali jednostavno ne mogu, vozio je veoma polako, verovatno kako bi svojoj kćerki dopustio da mi sve lepo pokaže, a ja sam se najbolje što mogu trudila da izgledam zainteresovano. Ipak se susrećemo nakon dosta vremena, ne mogu se ponašati bezobrazno kako obično to prak-tikujem.- DIP (Deca iz pakla) se više ne druže kao pre, tako da smo lišeni nestajanja stvari iz dvorišta, garaža, kuća… – sa osmehom je na prste nabrajala svaku stavku posebno. – Hm, da vidimo šta još… Razbijenih prozora, prevrnutih kanti, kao i užasnog zvuka alarma sa puta. – nasmejala se i stavila svoju zlatkasto smeđu kosu koja je takav odsjaj dobila zahvaljujući suncu koje se sve više spuštali, spremno da nas napusti. Krajičkom oka sam uspela da vidim Tomasa, dečka sa dužom ravnom, crnom kosom koja mu je bila svezana u rep i koja je baš kao i pre par godina bila onako sjajna kao da je sačinjena od svile. Zamišljeno je hodao ulicom držeći ruke u džepovima svojih širokih, na par mesta pocepanih, farmerki dok mu je gornji deo tela ukrašavala obična bela, isprljana majica. Još uvek je sledio svoj klošarski stil kome se sada pridružila i mala, retka, tamna bradica. Da, on je bio član te bande našeg naselja koju je većina smatrala običnim tinejdžerskim hirom i napornim klincima,ali su u mene uvek ulivali neku vrstu straha. Kroz glavu mi je odmah prošao događaj zbog kog danima nisam smela da sama izađem iz kuće,ali sam ga brzo oterala svesna da mi povrtak u Masvel Hil sam po sebi donosi mnogo loših uspo-mena, a jedna takva je u potpunosti bespotrebna.Auto se lenjo zajedno sa nama kretao niz dugu, na prvi pogled izvi-jenu ulicu koja je bila opkoljena visokim kamenim kućama čija je boja varirala između bordo-crvene i smeđe sa pokojim belim ukra-som po obodima. Auta su, baš kao i pre, bila poređana uz trotoar tako da je ulica izgledala mnogo uža nego što jeste i omogućavala je prolaz u samoo jednom pravcu. Sunce koje kao da se nalazilo tačno ispred nas je stvaralo ogromne senke koje su bile mnogo uže od objekata koje su oslikavale. Sve je izgledalo kao iz bajke, ali ja nikako nisam mogla ni na trenutak da se istinski obradujem.. Ono što je još tužnije, to pokušavam pune četiri godine, ali ne ide…- Što se tiče bake Kamile, ona je već par dana u bolnici zbog problema sa visokim pritiskom, ali će se vratiti sutra tako da ćeš moći da je vidiš. – ne baš tako stari, ali ipak sedi čovek se okrenuo prema meni sa smeškom koji sam mu uzvratila najlepše što sam mogla, ali moj odraz koji sam videla u retrovizoru davao mi je do znanja da mi ne ide baš najbolje. Kako god, baka Kamila mi je nedostajala. Ipak sam ja bila ta koja joj je mesecima kada je slomila nogu išla svako jutro pre škole kupovati doručak i to je bilo dovolj-no da zavolimo jedna drugu…Iako se u meni probudila nada da ćemo možda proći kroz ulicu u kojoj se nalazila naša nekadašnja kuća čiji su zidovi sada ispunjeni traumatičnim i tužnim događajima, to se ipak nije dogodilo jer je auto počeo usporavati sve dok se nije zaustavio ispred kuće koja je bila ista kao i sve ostale u tom naselju i za koju sam pretpostavila da je moj novi dom. Ispred je, kao i uvel, bio minimalan prostor namenjen za dvorište tako da se unutra ulazilo skoro sa same ulice.Na mom kolenu našla se ruka nasmejane smeđokose devojke koja nije skidala svoj prekrasni osmeh i koja je u svojim očima imala onaj svoj prelepi sjaj..Sjaj koji bih volela da imam i sama, ali mislim da je on davno i nepovratno izgubljen. – Stigli smo! – zagrizla je donju usnu očito pokušavajući da zadrži vrisak koji bi zapravo trebao izaći iz mojih usta s obzirom da sam ja ta koja se upravo treba useliti u tu kuću. Ja sam samo stavila kosu iza ušiju nakon čega sam izašla iz auta uporedo s tišinom koju je zamenila pesma. Obmotala sam ruke oko sebe te sa uzdahom pogledala prema kući koja se presijavala na suncu i koju ću od sada zvati svojim domom. Ono što nikako nisam mogla, a da ne primetim bili su čudni pogledi od strane par komšija koji nikako nisu sebi mogli dopustiti da ostanu u kućama ili barem ne provire svoje njuškave noseve kroz prozore i propuste moj povratak… Tačnije, povratak devojke za koju su svi mislili da je zauvek uništena i da se nikad neće vratiti, ali ja znam da nije tako. Snažnija sam nego ikad, barem sam upoznala život na vreme, mada ne mogu reći da nije bio i neki manje bolan način za to. Amanda je bukvalno izletela iz auta te dotrčala do mene nakon čega me je uhvatila za ruku i protresla je skakućući u mestu i proizvodeći neke neobične zvukove prouzrokovane srećom.- Sviđa li ti se? – pogledala je u mene s očima punim nade, a ja umesto da samo klimnem glavom i završim s tim, nisam izdržala, a da ne prevrnem očima i ne kažem nešto na to.- Amanda, to je samo kuća. – zamahnula sam glavom još uvek gledajući u objekat koji je bio apsolutno isti kao i svi ostali. Šta tu ima da mi se sviđa?- Hajde, idemo unutra! – potpuno ignorišući moje reči, povukla me je za ruku i nakon što sam zapela za ivicu trotoara i skoro ostala sa polomljenim nosem i polomljenim zubima, našle smo se u kući koja je iznutra izgledala… okej? Bila je slična našoj prošloj kući. Sve je bilo isto jer su sve kuće rađene po istom planu.Jedino što mi je davalo do znanja da se nisam vratila u kuću u kojoj sam za samo jednu noć doživela nešto što neko nije imao priliku da vidi čak ni u noćnoj mori, bile su tapete i nameštaj kao i njegov raspored. Pre nego što sam mogla bilo šta da kažem,začuli su se glazovi koji su formirali: “O moj bože, stigla je“, “Je li to ona?“, “Jedva čekam da je vidim!“ i slično dok se na kraju napokon nisu pred mojim očima ukazale četiri osobe za koje ne mogu reći da mi nisu nedostajale.- Sara!!! – devojka tamne kože i još tamnije kose mi je prva pritrčala i toliko jako me zagrlila da je malo falilo da padnem na leđa. Ja sam obmotala ruke oko njenog tela usput ostajući zarobljena u ogromnom oblaku nekog veoma jakog parfema. Svi su se okupili oko nas čekajući na svoj red da me zagrle dok je u kuću ulazio Rejmond noseći moj kofer u ruci. Nikada nisam volela trenutke kada je sva pažnja posvećena meni.- O Bože, kako si mi nedostajala.. – sada već uplakana Margaret se napokon odmakla od mene prelazeći pogledom preko mog lica i tela.- Kako si lepa!- Pa, hvala ti.I naravno, došao je red na one formalne gluposti koje ljudi govore čak i kada ih ne misle.- I ti si. – promrmljala sam preko volje s obzirom da nikad nisam volela da dajem komplimente, ali ne mogu reći da Margaret nije lepa. Zapravo je jedna od najlepših devojaka koje sam imala priliku da upoznam mada ih nema baš mnogo. Nakon što se ona odmakla prišla mi je njena majka noseći na sebi uštogljenu dužu tamno-crvenu suknju i isti takav sako preko kog su padale na pogled skupocene ogrlice. To definitivno nije bila Prisila koju sam poznavala i koja je uvek nosila najjeftiniju odeću kako bi svojoj jedinoj ćerci omogućila koliko toliko normalan život.- Sara, dušo… – toplo me je zagrlila formirajući sa svojim tamnim i povećim usnama jedan maleni smešak dok me je kao i njena ćerka pre par trenutaka osula svojim parfemom od kog me je istog trenutka počelo peckati u nozdrvama.- Tako si porasla. – želela sam nešto da joj odgovorim, ali jednostavno nisam znala šta. Imam osećaj kao da je prošlo sto godina otkako sam poslednji put videla sve te osobe. Napokon mogu reći da je provođenje još jednog letnjeg raspusta sa prijatelji-comiz internata bila dobra ideja. Ipak, nije lako ponovo se vratiti ovamo i suočiti se sa svim onim što si pokušavao da zaboraviš poslednje 4 godine, a nisi mogao, a niti ćeš iz korena odstraniti svoje memorije. Taj dan je zauvek usečen u mene, u moje srce… Jednostavno, ostavio je ožiljak koji se nikad neće smiriti i ovek će svima davati do znanja da sam sad potpuno druga osoba. Koja sada ima potpuni drugi pogled na svet. – Pa gde si ti nama? – dečko sa kosim očima i još uvek neobičnim akcentom je krenuo prema nama sa već uveliko raširenim rukama.- Ki.. – pravo ime mu je zapravo bilo Kingšan ali s obzirom da nam je bilo teško izgovoriti tu kinesku jezikolomiju odlučili smo da ga zovemo Ki. Zagrlili smo se i u trenutku kad sam otvorila oči imala sam priliku da vidim plavokosog dečka koji je stajao nedaleko od nas i koji je takođe gledao u nas.. tačnije u mene. Kada se Ki odmaknuo, ostali smo samo on i ja.. Ja i Devon. Poslednji put kad smo tako stajali jedno naspram drugog, on je vikao na mene dok sam ja plakala objašnjavajući mu da nema pravo da me optužuje za bilo šta. Da, plakala sam. Nešto što sam do pre četiri godine neprestano radila i ujedno nešto što se kod mene više nikada nije ponovilo još od 16. maja 2010. godine. Baš kad sam počela da preturam po mislima u potrazi za sledećim potezom on je razbio ogromno ogledalo tenzije i prišao mi je svojim, po obučaju krupnim koracima i zagrlio me. Sad više nije bio onaj slatki dugokosi tinejdžer. Sad je bio zgodni momak za kojim, pretpostavljam, sve devojke lude.- Dobro došla nazad.- Hvala. – izgovorila sam to nakon čega sam se udaljila par koraka unazad te se okrenula prema svim a stavljajući ruke u džepove svojih tamno-plavih teksas farmerki.- Ovaj, trebala bih do sobe da se raspakujem, pa ću se vratiti.Svi su klimnuli glavama i mogućili mi da vidim njihove osmehe koji su bili jedina stvar koja se nije izmenila na njima dok su im se oči i obrazi sijali od pokoje suze radosnice. Amanda mi je odmah prišla i po drugi put me uhvatila za ruku i povela na sprat.- Još jedan trenutak koji tako fugo čekam!- Koji? – izgovorila sam kroz zbunjeni smeh koji je utihnuo u trenutku kada smo se zaustavile i kad mi je otvorila vrata od prostorije koja je bila uređena tamno-plavim zidovima, krevetom prekrivenim prugastom plavo-belom posteljinom, lampom, tepihom, radnim stolom.. Svima onime što čini jednu sobu i moram priznati da je bilo uređeno sa ukusom. Baš u Amandinom stilu.- Ja sam je uredila.-Pretpostavila sam, hvala. – nasmešila sam se i okrenula prema njoj,a pre nego što sam uspela da udahnem njene ruke su se po ko zna koji put danas, našle oko mene.- Tako mi je drago što si ponovo tu!Odmakla se od men i počela je svojim spretnim prstima sklanjati plave pramenove moje kose koja je poput paučine zasula neke delove mog lica.Nakon što je završila s tim ja sam se pomakla i stala na vrata pre nego što je ona uspela da uđe.- Uh.. Volela bih da budem sama na trenutak… – glavom sam joj pokazala prema vratima koja su se nalazila iza mene, a ona me je pogledala nešto ozbiljnije.- Jesi li dobro? Klimnula sam glavom, a ona je uzdahnula spuštajući svoj smeđi pogled na pod.- Dobro onda. Ako ti išta bude trebalo, dole sam. – pokazala mi je palcem prema prizemlju na šta sam ja klimnula glavom govoreći joj da ću im se uskoro pridružiti nakon čega sam se zatvorila u svoju novu sobu. Naslonila sam se leđima na vrata te zatvorila oči duboko dišući, a zatim se odmičući i povlačeći kofer koji je Rejmond ostavio malopre tu pod krevet. Nemam sada živaca za raspakivanje… Tačnije, za ceo život…. Osim, ako je loša sreća nastavila da me prati s namerom da mi još jednom upropasti život i natera me da se vratim u internat koji je za mene predstavljao ništa drugo do zatvor. Zavukla sam ruku u zadnji džep farmerki i iz njega izvukla sliku na kojoj se nalazi mala plavokosa devojčica u zagrljaju isto tako plavokose žene čija je kosa bila mnogo duža i uvijena u stotine sitnih kovrdža… Kao i uvek, osetila sam čudan osećaj u stomaku, grlo je počelo da mi se suši, oči su me na trenutak zapeckale, ali suzama nije bilo ni traga… Jednostavno, kao da je tako nešto napustilo moje telo onog dana kad sam izgubila svaku nadu da ću ponovo biti normalna devojka kao i sve ostale. Nakon što sam poljubila sliku koja je u sebi sadržala toliko uspomena i emocija koje su se davno iscedile iz mene i ušle u nju, ostavila sam je pod jastuk, mesto koje je za tu najvredniju stvar koju imam, bilo skrovište u internatu. S obzirom da je u sobi prilično zagušljivo, otvorila sam prozor koji je imao pogled na zadnji deo dvorišta i sa kog sam osim na drugu ulicu, mogla da vidim i mnoštvo krovova među kojima se krio onaj na koji sam se jednom prilikom popela sa Rejmondom, kako bih videla gde se zavukla naša teniska loptica. Odmakla sam se od prozora pre nego što su moje misli otišle dalje nakon čega sam napustila sobu te se spustila u prizemlje. Iz prostorije za koju sam pretpostavila da je dnevni boravak mogli su se jasno čuti glasovi koji su par puta u samo jednom minutu formirali moje ime. Divno…- Dakle, Prisila, ti si sigurna da je za Saru najbolje da ostane u Masvel Hilu?- Rej, već sam ti bezbroj puta rekla.. Psihijatar sam, znam o čemu pričam. Tu su Ki i Margaret i Devon. Njeno društvo koje joj jedino može dati pravu podršku koja joj je potrebna. Uz to mora i da nauči da se izbori sa svojim strahovima i svim onim od čega je bežala poslednje četiri godine. – nisam bežala, samo… samo mi je bilo potrebno vreme.- Zar ne misliš da je malo čudno što nikom od nas nije dopustila da odemo u Nju Džerzi da je posetimo? Očito je da beži…- opet ona. – ali ono što moram da priznam je da je poprilično hrabro i neočekivano to što se svojevoljno odlučila vratti ovde u London u kom je od strane mnogih več odavno precrtana… Možda se jednostavno u internatu pripremala za to, ko zna… Uzdahnula sam i prislonila se na zid pored vrata odlučna da još uvek neću ući… Radoznalost mi je oduvek bila loša strana.- Ono što ja zasigurna znam jeste da devojka koju sam imao priliku da vidim kroz vožnju od aerodroma do ove kuće nije ista kao ona koja nas je napustila pre par godina.- Da. – napokon se oglasila sve do tada utihuta Amanda. – Celo vreme sam pokušavala da je oraspoložim, ali bezuspešno… Osmeh joj je bio lažan, pogled prazan.. Ne znam…- Mislim da nam se nije toliko obradovala. Ponašala se kao da je otišla pre četiri dana a ne četiri godine.- Kiov prepoznatljivi naglasak prožet engleskim i kineskim je ispunio prostoriju kao i moje uši iz kojih je to ubrzo isparilo. Ne znam kako mogu da očekuju od mene da budem kao pre, da ću biti nasmejana i srećna što sam ponovo u naselju koje sam toliko puta sanjala i koje je svaki put izgledalo kao jedno iz horora. Nisam baš sigurna da je Prisila u pravu kad kaže da je bolje što je ova kuća u istom naselju kao i prva, ali dobro…- Znam, i ja sam to primetila. Ne samo malopre nego i kroz telefonske razgovore koje smo vodile kroz sve ove godine. Mislim da čak ni one noći kad se tragedija dogodila nije bila u ovakvom stanju s obzirom da je bila u nekoj vrsti šoka, ali ono što zasigurno mogu reći jeste da se dan kasnije kada se poslednji put pozdravila sa svojom majkom, mogla videti drastična promena. Nije progovarala ni reči, samo je gledala u jednu tačku, a oči su joj neprestano bile ispunjene suzama. Sada više ni njih nemamo priliku da vidimo… – Prisila je tužno uzdahnula, a zatim nastavila:- Mislim da je ona od tog događaja jednostavno postala zaleđena.. i njeno srce se pretvorilo u led. Jedino što mi možemo uraditi jeste da joj pružamo ljubav koja je jedini lek za njeno stanje i koja jedino može da otopi taj debeli sloj leda kojim je njeno toplo srce opkoljeno. – prevrnula sam očima izritirana činjenicom da me upravo upoređuju sa komadom leda, te sam odlučila da prekinem njihovu besciljnu raspravu ulaskom u dnevni boravak. Devon, koji je baš krenuo da kaže nešto brzo je zatvorio usta i svi su se brže-bolje nasmešili kao da su skrenuli s uma. Ja sam im uzvratila malenim osmehom i ne pokušavajući da ga pretvorim u onaj topli koji očekuju, a tek tada mi je za oko zapao mali, čupavi, beli, sa pokojim tamnijim pramenom, psić koji je odmarao na Amandinom krilu. Ne volim životinje!- Nabavila si psa? – stala sam negde na sredinu dnevnog boravka dok su svi ostali sedeli tačno ispred mene, a Amanda kao da je jedva dočekala da je nešto pitam.- Da, pre možda godinu. Zove se Biskvit. Zar nije presladak? – napravila je razneženu facu, a ja sam se namrštila razmišljajući o tome kakvo je to zaboga ime Biskvit, usput ne pronalazeći nikakvu preveliku radost u maloj čupavoj životinji koja me je posmatrala svojim sitnim pospanim očima koje su izgledale tako nevino, ali sam sigurna da sam ja u njim a još jedna glupa osoba koja će trošiti novac na pseću hranu. E, pa, mali čupavcu, varaš se. Rej je, očito odlučan da ne dopusti tišini sa se i na trenutak zaustavi među nama brzo ustao i pokazao mi rukom ka sebi.- Dođi, imam nešto da ti pokažem.Po Amandinom uzbuđenom osmehu kakav je imala i onda kad je trebala da mi pokaže sobu mogla sam zaključiti da se radi o još jednom iznenađenju, ili poklonu. Krenula sam za visokim sedokosim čovekom koji me je izveo van kuće čije je dvorište sad osvetljavao ukrasni fenjer okačen iznad ulaznih vrata zajedno sa suncem koje je već zašlo ali još uvek je moglo da nam priušti malo svoje svetlosti. Boja na prelazu između svetlo i tamno plave je okruživala celu ulicu stvarajući nekakvu nostalgičnu sliku od koje me je odvuklo Rejmondovo izveštačeno kašljanje. Okrenula sam se prema njemu i zatekla ga laktom naslonjenog na sivi auto koji je bilo parkiran odmah iza njegovog, a s obzirom da devojka s kojom sam se u internatu najviše družila i s kojom bih provodila raspuste bila zaluđena autima uspela sam prepoznati da je u pitanju bio Honda.- Otkud… – pre nego što sam uspela da završim rečenicu, Rejmond mi je dobacio ključeve koji su očito bili moji, te je odgovorio na pitanje koje čak nisam ni postavila.- To je poklon od Redžine. Zbog posla, nažalost nije mogla da dođe, ali uskoro sigurno hoće.Pa naravno… Redžina je Rejmondova sestra i ona je ta koja je finansirala i moj odlazak u internat, a verujem i da je dosta pomagala Amandi i Rejmondu baš kao što je obećala na sahrani moje majke. Radi skoro po ceo dan, ali isto tako ima i veoma dobro plaćen posao koji joj omogućava da živi na ‘visokoj nozi’, a poklon kao ovaj je živi dokaz toga.- Pa, da li ti se sviđa? – Rejmond je spustio ruku na moje rame, a ja sam klimnula glavom prelazeći pogledom preko auta koje nikada nisam previše priželjkivala, ali sad kad ga imam, nije da neće biti od koristi.- Veoma, mada je bespotreban, jer ne znam da vozim. – nakrivila sam usne, a Rejmond se nasmejao i potapšao me po ramenu.- Zato sam tu ja. – ponosno je pokazao rukom na sebe, a ja sam prekrstila ruke i zakolutala očima na šta se on po drugi put u tako kratkom vremenu nasmejao. – Ja ti mogu pomoći u početku, a onda ćeš ići da polažeš vozački i to je to.Podigla sam obrve još jedanput prelazeći pogledom preko auta koji se nalazio par koraka ispred nas i u kom nikako nisam mogla da zamislim sebe. Mislim da ovo nije poklon za mene, ali ću svejedno morati da se zahvalim Redžini. Nakon što je Rejmond još neko vreme pričao dosadne priče a autima, polaganjima vozačkog i tome kako je on naučio da vozi, napokon smo ušli u kuću.***- Vidimo se sutra! – Amanda je nastavila da maše kao da se razdvaja od društva na godinu dana, a ne samo na par sati koje će provesti spavajući. Već je bilo poprilično kanso, a ja sam bila isto tako umorna, što zbog puta, što zbog stotinu pitanja na koje sam odgovarala tokom cele večeri dok smo Amanda, Ki, Devon, Margaret i ja sedeli na podu u mojoj novoj sobi, jeli grickalice i pričali o svemu osim o prošlosti.. – Devojke, jeste li gladne? – Rejmondov blagi glas se mogao čuti iz kuhinje na šta sam mu ja samo dala negativan odgovor i obavestila ga da idem da legnem, a odmah zatim mi se pridružila Amanda.- Mogu li noćas da spavam u tvojoj sobi? – pogledala me je svojim umiljatim očima i uprkos činjenici da sam želela biti sam, odlučila sam da joj popustim večeras.- Nedostajala si mi.. – Samo sam klimnula glavom.- Idem da nam donesem pidžame da ne bi morala da preturaš po koferu. – krenula je niz hodnik u svoju sobu, a ja sam joj se zahvalila i ušla u svoju. Za manje od 3 minuta, ušetala je slatka devojčica sa nekoliko komada odeće u svojim rrukama i psićem koji je utrčao zajedno sa njom i odmah se smestio na ivicu kreveta.- Izvoli. – bacila mi je pidžamu koju sam uhvatila, a odmah zatim se presvukla, kao i Amanda.- Nemaš pojma koliko sam srećna što si ponovo ovde. – neprestano me je posmatrala svojim pogledom koji je u sebi sadržao neku vrstu emocije koju nikako nisam mogla da razaznam.- I ja sam. – pa, baš i nisam, ali sigurno ne bih bila nigde drugde. Tako da je ovo najbolja solucija.Nakon što smo se obukle, obe smo sele na krevet na kom je posteljina bila u potpunosti zgužvana i čiji je izgled dodatno upropaštavao Biskvit igrajući se njom. Nekoliko puta sam mašući rukom pokušala da ga oteram ali on nije reagovao.- Ujutru ćemo morati da pospremimo. – nakrivila je obrve dajući mi do znanja da joj se ne sviđa vlastita ideja, a ja sam klimnula glavom san smeškom i pogledala ka prozoru na kom sam navikla da vidim žutu vazu sa prelepom zelenom biljkom koju sam toliko volela i brinula se o njoj kao da je u pitanju ljudsko biće.- Da li je.. Ono cveće još uvek u životu? – misli su mi odmah bile ispunjene parfemom moje majke koja bi stajala iza mojih leđa dok bih ja zalevala cveće i svaki list pojedinačno osvežavala uverena da će zahvaljujući tome brže da raste.. Amanda je istog trenutka spustila pogled i nakon što je prešla gornjom usnom preko donje gotovo neprimetno je odmahnula glavom.- Prilikom unošenja stvari u kuću, saksija se slomila i isti dan sam prenela cveće u drugu ali ono se već dosta osušilo. – napokon je pogledala prema meni s nekom vrstom krivice u očima.- Žao mi je….Odmahnula sam glavom tiho mrmljajući nešto nakon čega sam legla na krevet podvijajući ruke pod glavu i zaustavljajući pogled na plavom plafonu sa kog je dopirala svetlost. Ne mogu reći da nisam bila razočarana, ali u životu sam izgubila mnogo vrednije stvari, odnosno osobe, od jednog običnog cveća.- Margaret je ispala narukvica. – poogledala sam ka Amandi koja je u ruci držala malu zlatnu narukvicu koja joj se oko prstiju prelamala poput svetlosti.- Da li ona i Prisila sada bolje žive? Mislim, znam kakvo im je bilo stanje kad sam otišla, a sada imaju markiranu odeću, nose zlato, skupe pareme… šta se dogodilo? – na moje pitanje Amanda se nervozno nasmešila te odložila narukvicu na noćni ormarić.- Pa, pre možda dve godine, Prisila je upoznala devojku s kojom se brzo sprijateljila i koja je bila doktorka pa je… Pa je svima onima kojima je bila pomoć psihijatra upućivala kod Prisile. Tako se razvio posao, i sad imaju privatni ured u prizemlju kuće. – iako mi je to više ličilo na neki događaj iz filma ili serije samo sam klimnula glavom, jer ipak, ne mogu se ni ja pohvaliti da mi životna priča ne podseća na neku preuzetu iz filma.- Da li hoćeš da pogledamo neki film? – pokazala mi je prstom prema televizoru koji se nalzio na malenom ormariću preko puta mog kreveta. – ili da odmah spavamo?- Ja bih radije spavala, umorna sam. – izgovorila sam to uporedo zevajući što je Amandi bilo simpatično pa se nasmešila onako kako samo ona zna nakon čega je legla pored mene i pokrila me. S obzirom da mi vlastita glava nije uspela ugrejati ruke, stavila sam ih pod ćebe iako sam već unapred znala da je to još jedan neuspeli pokušaj s obzirom da mi je uvek hladno na rukama, čak i preko leta.- Laku noć, Sara.- Laku noć, Amanda. Mogla sma osetiti kako se maleno čupavo stvorenje penje preko mojih nogu, a ubzo zatim se smešta u prostor imeđu mene i Amande.- Nadam se da ti ne smeta, ako budeš delila krevet sa još jednim gostom?- Nadam se da ću uspeti da izdržim jendu noć. – nikad nisam bila ljubitelj životinja ,ali ništa mi neće biti, ako provedem noć sa jednom.- Samo se nadam da neće izbalaviti nekoga. – napravila sam gimasu na samu pomisao da me usred noću probudi Biskvitov jezik koji se prevlači preko mog lica, a Amanda se nasmejala razuveravajući me da se to neće dogoditi. Okrenula sam se na desnu stranu s obzirom da u tom položaju zaspim mnogo lakše i brže nego kad sam okrenuta na levu stranu, a ono što nikako nisam očekivala bila je jeza koja je zaposela moje telo dok mi je srce počelo jače nego do pre sekund, udarati u moj grudni koš.- A-Amanda.. – uporno sam trptala u potrazi za svetlom, ali nisam mogla da ga pronađem i u glavi su odmah počeli da mi odzvanjaju glasovi i zvukovi iz prošlosti, a slika koja mi je u mislima postajala sve svetlija i svetlija sve više je prikazivala ono što se nalazilo na njoj zbog čega mi je malo falilo da vrisnem.- Amanda! – svetlo se istog trenutka upalilo i odmah oteralo sve ono što m eje opkolilo pre samo par sekundi. I glasova, i slika… Sve je nestalo, a ono čega nikako nisam mogla da se rešim bilo je ubrzano disanje koje me je nateralo da se ispravim u sedeći položaj i stavim ruku na grudi. Amanda je uspaničeno ustala i pogledala me svojim smeđim očima dok je Bisvit od straha otrčao na sasvim drugi kraj sobe.- Jesi li dobro?!Stavila sam ruke preko lica i protrljala oči koje su istog trenutka ponovo izrazile želju za svetlosti.- Mrak… – samo sam to izgovorila i za Amandu je bilo dovoljno da stavi ruku preko uste i odmah počne da se izvinjava.- Izvini, Sara, stvarno.. Zaboravila sam.. Još uvek se plašiš mraka? – otkako je taj strah nastao u meni pa do mog odlaska prošlo je možda svega mesec dana i Amanda i ja smo celo to vreme spavale zajedno, uvek sa upaljenim svetlom. Ali ipak, prošlo je dosta vremena od tada i ne mogu joj zameriti što je zaboravila na to. Zapravo, kome bi palo napamet da jedna 18-ogodišnjakinja ima takav strah…- Nema veze.. Samo da se ne ponovi… – još jednom sam duboko udahnula pre nego što sam se vratila u pređašnji položaj. Amanda je isto to učinila nakon što me je poljubila u obraz i još jedanput se izvinila. Svetlo je ostalo upaljeno, a ja sam, uz prsa prislonivši sliku koja sve do tada bila sakrivena pod jastukom, zatvorila oči s nadom da će me noćne more zaobići barem ovu noć s obzirom da su se poslednjih godina javljale na svakih dva- tri dana, a u poslednjih pet dana su neprestano prisutne.. Ne napuštaju me…
