Elem, beše to utorak, badnje veče po papinom nahođenju koje norveški kraljevi ispoštovahu. Bejah među zimskim kraljicama koje pokušavaše da mi zabodu srču u oko. Silom neprilika, silom promišljaja, ne što htedoh voljno ili sa nadom.
Od Norvežana ne beše nikoga na poslu još od petka, jer njih uprežu u saonice da nose poklone Deda Mraza. Mi smo te muke oslobođeni. No imamo i mi svoje kulturne šokove. Dve nedelje ispred ću se ja truditi da nedelju dana ne dolazim ni na posao. Pošto će pokloni već biti razaslati, ostaće mi samo da ćuteći tražim crkvu koju razumem. Jer deda mrazove već dve godine ne razumem baš mnogo, a kako mi ne delimo deci poklone, to nas gledaju sa prezrenjem i uvredama. Da im znam jezik samo bi mi bilo teže, jer bih razumeo i reči kojima iskazuju gnušanje na našu blizinu.
Te nastade pet sati. Završivši šta sam mislio za taj dan izađoh na Sneg. Oslo. Pravac Majorštuen stanica. Metro. Tišina. Prazno. Sve prazno. Sve pusto. Mrak već uveliko. Na stanici vozovi stoje kao napuštene dečje igračke sa sve otvorenim vratima. Ko je došao kao ja, pogledao je na displej na kome je pisalo nešto u obliku prerane prvoaprilske šale „porodično odsutni vozači vam žele srećne praznike“. Vratiti se. Ali kuda? Kuća je na pet kilometara. Treba ih preći po ovim Zimskim slomnožnim igrama na sreću.
Jedan autobus. Trepće minutaža. Srećan ne potrčim, sem u duhu, dogegam se kroz snežne nanose a tamo mom osmejku nema kraja. Stiže za 20 minuta. Al moj osmejak se pretvara u razočarenje tik iza, jer taj autobus vozi… nekuda. Svukuda sem tamo gde mi je kuća, ej šta ja kućom moram da nazivam.
No u tom mislim se ako nije ovaj pravac jeste suprotan. Bar toliko moje programiranje ne može da se primeni u životu sa četiri strane sveta. Ako nije nije onda jeste jeste. Šipak. I sa tom nadom pređem ulicu i prokrčim se po mraku kroz napuštene građevinske radove koji još odišu poljskim jezikom. Nema ni njih. Jer badnje im papino je veče, njima preče nego potomcima Vikinga.
Ta stanica suprotna… samo jedna tačka sija. Nijedan broj dosežnih minuta čekanja, samo tačka. Ni ne trepće. Priđem bliže koliko me kratkovidost primorava i vidim da sa te stanice prvi autobus polazi tek u 21.10. Korisno koliko i besmisleno.
U tom prilaze i drugi, nepoljaci i nenorvežani. Upućen u jezike i da nisam toliko vidim da su neki romi, a čiji, kako da znaš. Norveški svakako ne. No sve ih razumem, sve znam. Pitaju me. I ja im pokazujem prstom na red vožnje. Sve znam šta kažu, svaka im psovka mi je transparentna. Okreću se poput mene i odlaze. Ja ne psujem. Nemam koga. Žive duše nema, sem nas roma i srba. A ko nas i u šta ubraja ovih dana.
Stižem do one stanice nazad koja ne vodi nikuda, sem možda do severnog pola u susret aurorama. Ne mislite da su daleko jedna od druge, ali svi pokreti su osakaćeni ledom i hladnoćom. Ostalo je dva minuta da stigne. Pitate se zašto ulazim u autobus kome namenu ne znam. Odgovaram pitanjem: tako sam i došao u ovu zemlju, u čemu je razlika?
A autobus vozi ekvatorska verzija Dede Mraza. Crnac, moguće i arapin, nisam još kupio merač nijansi boje kože. Bar ne ovaj najmoderniji. Otuda i autobus. Dobrovoljac, humitarno sklanjanje polusmrznutih leševa sa ulice. Mora i to neko da radi.
U autobusu, nijedno plavo oko ne vidim. Čujem čak i srpski. Istekla im karta. Vozač im je rekao da ipak uđu. Neće valjda kontrola u ovo zlo doba. Uh, pardon. Badnje je veče. Taj vozač, to sad sigurno znam, nema modernih vikinških gena. Autobus se približava stanici za koju najbolje znam gde je i kuda sa nje. Silazim.
„Poštujte našu tišinu,“ sećam se slogana koji me je presreo u vozu sa aerodroma do prvog pogleda na Oslo. Sada njina tišina poštuje sama sebe. Ni svetlo na prozoru da prozbori. Ni reč. I moji koraci ućutkuju sami sebe. Kilometar jedan, možda dva i natrapah u bespuću na autobusku stanicu. Stiže autobus do centra za kojih desetak minuta. Čekam. I stižem do centra na kome umesto tišine jedan pano sa reklamom peva svakih pet sekundi jednu te istu strofu koja mi se zauvek urezala u sećanje jer sam morao to da otrpim sledećih 20 minuta čekajući poslednji autobus ka mom nesuđenom boravištu. Dobrodošli u Norvešku, želimo vam svaku dobru ludnicu.
I dalje nijednog plavog oka. Jesam li to otišao u mesto počinka posečenih tokom svetskih ratova pitam se? Jesu li se ovde sakrile te duše, pa sada na badnje veče slobodno izlaze da prohode svet? Da li ih samo ja vidim?
I vozač kreće da nas vozi. I čeka na svakoj stanici da dođe minut za polazak, jer na svakoj stiže prerano vozeći napuštene ulice. Kad „SAD“ na displeju označi polazak, on smelo ubacuje u brzinu i kreće sa nama u trku sa semaforima koji mesto badnjih ukrasa osvetljavaju sneveselo ulice.
Nidalen, poslednja stanica. Sam izlazim iz autobusa. Kao da nikoga sreo nisam, kao da nigde bio nisam.
To samo na prvi pogled.
Srećni i vama ovogodišnji praznici.
Aleksandar