Ne tuguj…
Jer jednog dana ćeš se samo okrenuti
I bez i jedne reči otići.
Shvatićeš da je pred tobom prostranstvo
Kojim je lepo trčati
I poletećeš u zanosu poput deteta
Da uhvatiš što više lepote.
Iza sebe ćeš ostaviti samo jedan predjeni most
I brdo sećanja koje će ostati daleko.
Biće ti jasnije kad prodje mnogo godina
I kad negde budeš srećan i nasmejan
Da si prešavši taj most postao čovek
I da je od tog trena počeo pravi život.
Možda ćeš tada razumeti jedno tužno lice
I neke reči koje su te povredile
Jer nisu imale izbora…
Ali ipak probaj da se setiš
I onog žara u mojim očima koje su topile suze
Dok ti je srce govorilo o ljubavi.