Provlačim prste kroz zamršenu kosu
Nameštam blagi osmeh na lice,
Ogledalo odaje pravu istinu
Sve su to samo lažne sitnice.
Umornim šakama odlomim
Jedno malo parče novog dana,
Ispijam jutarnju rosu k’o lek
Ponosno ližem so sa svojih rana.
Često putujem pogrešnom stazom
Jer verujem srcu koje me vodi,
Želim da prođem ispod duge samo
Maštam o svojoj večnoj slobodi.
Nemir u meni ne da mi mira
Svesna sam istine da razum je preči,
Ali u telu vrište zarobljene želje
Neobjavljene misli i prećutane reči.
Pletem mrežu za hvatanje snova
U koju često upadnem i sama,
Zaronim ruke duboko u gomilu
A višak snova kaplje sa dlana.