„Dragi moj,
Prošlo je već dosta od kako ti se nisam obratila.Samo pogledi.Uvek na tome i ostaje.Iskreno,sigurna sam da nećeš ovo videti,a čak i ako budeš video,nećeš znati da je ovo namenjeno tebi.Nedostaješ mi zbog svega što me okružuje.I da,večeras je pun mesec.Nedostaješ mi još više.Jer znam da gde god bio i šta god radio tvoj mesec će uvek biti iste veličine kao i moj.Pola sveta daleko.Od kako sam te izgubila shvatila sam da mi se ništa gore ne može desiti.Zato sam sada hrabrija nego pre.Ti si me učinio hrabrom.I želim da ti se zahvalim na tome.Gledam u nebo,milijardu zvezda na njemu.A meni ni milijardu reči ne bi bile dovoljne da ti sve opišem.I uvek ostajemo na distanci.Uvek ću i biti zahvalna zbog toga što si me naučio šta je ljubav.Pre nisam ni znala šta znači voleti nekog i biti voljen.Sada znam.Ti si tako daleko.Kako ono kažu,bar smo pod istim nebom.Ja se mogu snaći,mogu krenuti dalje.I znam kako.Možda je,naizgled,sve u mom životu divno.Ali šta sve to vredi kada te nemam pored sebe?Da li ću te ikada i dobiti?Ovo je tako komplikovano,tako nepredvidivo.I rizično.Za sekundu oboje možemo izaći iz ovoga slomljeni.Možda ljubav nije dovoljna.Možda treba truda.Ali džabe se trudiš ako ne voliš nekoga.A i džabe voliš ako se ne trudiš.Iskreno,problem sa vremenom i sa kilometrima koji nas dele,iskusila sam to,je bilo da se radi o nedeljama provedenim sa tobom,ili mesecima sa njim…Ono na kraju uvek istekne.Samo prava ljubav ostaje.I ostaje u tebi.Ne znam gde se sada u svetu nalaziš.Iako sam odavno izgubila pravo da znam to.Možemo tražiti jedno drugo u drugima koliko god hoćemo,ali uvek ćemo postojati mi.Oni koji nikada ne umiru.Oni koji će još toga proživeti.Koliko god meseci prošlo,znam da će jedna stvar biti sigurna kao što je i bila.Ona koja nas uvek vraća u sve što smo ostavili iza sebe.I ko zna,možda i uspemo.Vidimo se uskoro,ljubavi.“