Kotor. U Kotoru Stari Grad. U Starom Gradu ja, zaposlenik osiguravajućeg društva na specijalnom zadatku, prebiram kud ću šta ću i kako ću, oposlio sam sve što je trebalo, imam da ubijem još dva-tri sata a onda pravac aerodrom. Leti Miško za Beograd. Moja bistrooka i ja večeras obeležavamo važan datum, godišnjicu.
Neće mi biti teško, kažem sebi. Naći ću kakvo mestašce za razbibrigu i dići ću sve četiri u vis. Dan je bio svetao i vetrovit; nad zalivom se vijorio venac beličastih oblaka.
Ubrzo, nedaleko od mesta gde sam se nalazio, uočavam kafić. Pružam korak. Nalazim jedno slobodno mesto, naručujem kafu, i bacam se na prelistavanje Narodnih novina; bile su na stolu, na gomilici sa ostalom štampom, kao da su čekale na mene. Politika, sport, vremenska prognoza, aktuelnosti, tv-program, kultura… Zalepim se za ukrštenicu. Vodoravno, uspravno; uspravno, vodoravno… Išlo mi je kao po loju, a onda zapnem. Kršan po narodski, prvo slovo K, trece slovo R, osmo S, poslednje A. To jest: K . R . . . . S . . A. Obrni-okreni, okreni-obrni, nikako da utrefim traženu reč. A ono „kršan“ im je sigurno po akademski, primetim, nastavljajući da ukrštam uspravno sa vodoravnim, i vica verse.
Negde sa plafona treštala je muzika, odnosno nešto nalik na muziku, sad se to kažu zove tehno. I zaista, kada se malo bolje oslušne, to što zovu tehno stvarno liči na muziku. Sve u svemu, odavno me ništa nije tako razgalilo. Da umreš.
S vremena na vreme bacam pogled ka ljupkoj domaćici šanka. Primetio sam da me merka nešto gostoljubivije nego što bi bilo pristojno, cifrajući nešto po svom blokčiću, oslonjena na ivicu šanka. Svaki put kada bi prišla da usluži nekoga od gostiju, svi pogledi bi se, kao po komandi, sjatili ka njenim butinama oko kojih se vijorio impozantan frtalj tkanine nalik na suknjicu. Moj pogled se gubio uglavnom u predelu između njenih butina, tako da bi svako moje poistovećivanje sa drugima u kafiću bilo, najblaže rečeno, neumesno i neprimereno. Istinu govoreći, ne mogu da objasnim kako sam došao do tog saznanja, ali činilo mi se da joj moj pogled ni najmanje nije smetao, pre bi se moglo reći da joj je na neki način i prijalo to što se (moj pogled) gubio tamo gde bi jedino i mogao da se izgubi, ako ne i da bi ga rado zadržala tamo što je duže moguće.
Poslužila me je bajaderama, mada to nisam tražio, kuća časti. Valja se, rekla je uz smešak. A da su valjale, jesu, i da mi je njen osmeh prijao, jeste, i da mi je, uprkos mojoj ne baš očaravajućoj i, ruku na srce, nimalo obećavajućoj pojavi, vešto da veštije ne može biti doturena vizit kartica, i to jeste. Pisalo je:
Hostel Vilin Grad
Nezaboravan provod – diskrecija zagarantovana!
Uzvratio sam joj smeškom i zahvalio se na ukazanoj časti i bajaderama. Pitajući se kako bih se poneo da me je malo ozbiljnije zaskočila, šta bi onda bilo? Da li bi kresnule varnice?… Dok sam mozgao o tome, opet sam je odmerio, i to ovaj put najbezobraznije što sam mogao. Ali bez poganih namera, naravno. Ne lezi vraže, po njenim kretnjama od kojih su me podilazili žmarci, rekao bih da je očekivala nešto konkretnije, zapravo nešto kao odgovor, a ne pubertetsku grimasu na smušenoj faci: oće kaki, neće kaki. Realno gledajući, nisam bio na visini zadatka. Nisam odgovorio na prozivku, odnosno jesam, kreativnije posmatrano, i bekstvo može biti odgovor. Loš, nikakav, ali ipak odgovor. Samo da mi ne pređe u naviku, kažem sebi. Ako već nije? Onda hodajući natraške, potražim spas napolju.
Sorry, vesela bila, nisam ti ja baš neka mustra za razvaljotku sa pijanim drocama, niti za bahanalije sa plesačicama sumnjive reputacije – progunđao sam u sebi napuštajući kafić. Mada, nije da ne bi valjalo da ti i ja upriličimo neki provod, možda i u tom tvom Hostel – gradu, međ’ vilama, zašto da ne? Ali svakako ne sad, nekom drugom prilikom. Kada ne budem u ovoj pameti.
Evo me opet vani. Ništa od moje razbibrige, bacam pogled na sat i mrštim se.
Prisetim se onda da me je moja bistrooka zamolila (što, kao što znamo, u ženskom vokabularu obično ima imperativno značenje) da prvom prilikom kada se zateknem u Kotoru, posetim našu dragu prijateljicu Marinu. Ovo bi mogla biti ta prilika, kažem sebi. Marina i ja smo inače generacija, dakle u lepim tridesetim. Radila je kao kustos, u opisu posla bilo joj je da turistima, prvenstveno onim što dolaze iz prefinjenog dela Evrope, u što lepšem svetlu predstavi znamenitosti Kotora. Ne časeći ni časa, zaputio sam se ka pjaci Svetog Luke, da je potražim. Pretpostavio sam da bi u ovo doba dana mogla biti tamo. Nešto kasnije, stigavši tamo, ispostavilo se da je moja pretpostavka bila tačna. Našao sam je ispred crkve, okruženu šarolikom skupinom radoznalih turista privilegiovanih da letuju u februaru kad mu vreme nije, pošto bi im preterano izlaganje mediteranskom suncu u letnjim mesecima verovatno skratilo ono malo životnog veka što im je preostalo. Bili su to Irci, rekla mi je koji minut kasnije, dok smo se šunjali ka obližnjem kafeu.
Izgledom, Marina je bila sva u nogama i osmehu. Međutim, ako bi me neko pitao da li je zgodnija ili brbljivija, ne znam tačno šta bih mu odgovorio. Za nepunih sat vremena koliko smo proveli skupa čavrljajući uz expreso, izgovorila je milionijednu rečenicu a ja svega nekoliko. Jedna od njih bilo je i pitanje čime je to izmamila uzdahe od svojih živahnih đačića, šta im je to bilo toliko zanimljivo?
– Nemam pojma – odgovorila mi je. – Ja svima pričam isto, a to, koliko znam, nije baš u žiži interesovanja beogradske manguparije. Vaša čula, a to je i jedino što imate, nabaždarena su na nešto drugo, prvenstveno na obline silikonskog porekla. Uostalom, opšte je poznato da se vi palite samo na Madonu i njoj slične?! – Nasmejala se.
– Otkud znaš? Ja se baš i ne palim na nju, ima i boljih riba – uzvratio sam.
– Uh,uh… Ma nemoj mi reći, jadan nebio, sigurno bi joj oprostio. Šuti, boga ti!
– Otkud znam, možda i bi. Kad sam onomad oprostio Dženifer Lopez, zašto ne bih i Madoni?
– O-da! Kako da ne? Sita sam ti ja tih priča i pričica, naslušala sam se i namazanijih baraba od tebe. Svi ste mi kao gadljivi na te belosvetske ribetine s kolosalnom famom oko sebe, jel? Na te koje su vam nedostupne, pogani jedna, na njih najviše slinite. A koliko ste naklonjeni krotkim pitomim devojčurcima željnim istinske nesebične ljubavi, o tome neću ni da govorim. Evo moje glave ako od svakog nevinašca ne bi bukvalno preko noći napravili raskalšnu bestidnicu, samo ako bi vam se za to ukazala prilika, i to sve kao suptilno i spontano, obećavajući vernost do groba i ljubav do nebesa, samo da ono malo vašeg jada bude zadovoljno!… Ajde, bogati, prevaranti ste vi,
foliranti, prevaranti i manipulanti! Svi do jednog!
– Da ne preteruješ malo, vesela ženo kotorska?
– Preterujem? Pričaj mi nešto o tome!… Svega sam ti se ja i nagledala i naslušala, ponešto i doževela, lepi moj. I svaka priča je ista, drugi su samo protagonisti. Ajde, bogati!.. Prvo oblećete oko nas, obećavate kule i gradove, volite nas do neba, jel, a posle, ne sastavimo ni deceniju zajedno, a već ste nas se zasitili, jerbo nismo više ni za šta, frustrirane smo i histerične, hladne i već pomalo ružnjikave, fućka vam se za nas. Dakako, već ste zagazili u kočoperijum, tužno doba za frustrirana bića koja su nekad ličila na muškarce, ali za stupidnu felu poput vas, fatalnije nego i pubertet i adoslescencija zajedno! Dabome, već ste počeli da švrljate okolo, da tražite mlađe, sočnije, koje još nije iscedio život, kao treba vam stimulacija jel, pa kad i njih izgustirate, odnosno kad vas one dobro izgustiraju i izvozaju, pa vas šutnu pošto su vas dobro izmuštrale i iscedile – šta onda rade vaša frustrirana bića koja su nekad ličila na muškarce? Onda obese nosine! Onda se vraćate svojim dragim i voljenim ženicama, pošto vam je, navodno, došlo iz dupeta u glavu; otkrili ste da su one ljubav vašeg života, i sad ćete da im nadoknadite sve što smatrate da im dugujete, pružićete im sve ono što ste tokom godina propustili, pri tom, imajući u vidu vaš spasonosni, čudotvorni recept za sve bračne razmirice. Nije nego! Treba preći sa reči na dela. Onda po vas dan bajete svom ponosu da se digne, a njemu se, kao u inat, neće, pošto ni hidraulična dizalica više ne može da pomogne ako je klincu vreme odzvonilo. Onda se, povrh svega, kao da vas je sve jedan pravio, još i nađete pametni da svoju posustalu muškost zametnete u ljubomoru, da bi ih onda skupa, sve o istom trošku utapali u akoholu… Eto, to ste vi u svom najboljem izdanju. Pogan jedna. Fuj!
– Nisam ti ja od tih, za mene je ljubav svetinja! – reknem više u šali nego u svoju odbranu. Uvidevši da sam se našao ni kriv ni dužan na optuženičkoj klupi kao zastupnik muške fele, dok je ona u svojstvu vrhovnog sudije, punim gasom izricala „smrtnu presudu“ muškom rodu, koji ju je, sva je prilika, bio „zadužio“ možda još i pre nego što je njeno majušno zmijsko telo ugledalo svetlost dana.
– Polako lafe, možda se mojoj frendici posrećilo! Ne kažem da nije nemoguće, ali je malo verovatno. A možda još nisi svestan da si već pošao tim putem, zato se sad toliko gicaš. Ako ćemo pravo, nisu bili ni drugi u tvojim godinama, ali otreznićeš se kada to postane i previše očigledno, isto kao što su i drugi, samo što će biti prekasno da bilo šta promeniš jer si već previše zabrazdio gde ne treba. Živi bili pa videli…
– E, jesi me zasmejala veselice – rekoh joj ne prestajući da se kliberim.
Za to vreme, ostali posetioci kafea zblanuto su nas gledali, pretpostavljam pitajući se kakve li mi je sve ludorije obećalo ovo drago i neodoljivo biće kome su smeh i suze jednako caklili iz očiju, a koje je za njih bilo i ostalo nedostupna i neosvojiva tvrđava.
– Jesam li, lepi moj? Samo dok je vama smešno, nama je, u najmanju ruku, žalosno. Jer ste vi žalosni, a mi žene, pored vas, kočoperne pogani, propisno ožalošćene!.. Zašto? Jer je život muškarca zapravo sprdnja koju svaki od vas tera sa samim sobom. Jerbo čitav život protraćite jurišajući da nabodete samoga sebe u prkno! Samo se ti smej… Bolje bi ti bilo da sagledaš gde vas zapravo vodi to muško slepilo. Da idete kroz život kao bikovi kojima neko ispred nosa maše štapom na čijem su kraju, umesto crvene krpe, ženske gaćice. Idete tako kao mulci sve dok ne posustanete, dok ne lipšete načisto, i kad isplazite jezičinu šta vam onda preostaje, samo da iscepate gaćice da vam ne bi plesale pred očima i podsećale vas na ono što više niste. I, lepi moj, gde smo onda, šta vam onda preostaje? Samo da se umlatite štapom, ništa drugo. Eto ti!
Utom je proradio moj muški Ego, te rešim da joj se suprotstavim.
– Nije baš tako, draga moja – kažem joj. – Neće biti da je baš sva krivica na nama, ako ovde uopšte može biti govora o krivici. Muško-ženski odnosi nisu baš tako jednodimenzionalni kako ih ti prikazuješ. Drugačiji smo, to hoću da kažem, vrlo često rukovođeni različitim motivima, a generalno, nema ni boljih ni gorih, pogani podjednako ima i na jednoj i na drugoj strani.. Pre će biti da između vas i nas, čak i kad su najsavršenije veze u pitanju, vremenom pukne provalija u kojoj se ugnezdilo nerazumevanje…
– Zaluđuj se ti samo, lepi moj, to su samo knjiške tričarije. Život je nešto drugo.
– Nisu! – gotovo da sam dreknuo. – Nisu to nikakve tričarije. Evo, nedavno sam čuo jednu škakljivu ali vrlo ilustratuvnu priču o našoj različitosti.
– Hajde, da čujem, lafe. Prosvetli me ovako neuku.
Napravim dramsku pauzu pa onda zaverglam punom parom:
– Momačko veče je u toku; vriska, dreka, potoci alkohola… Svi su pod gasom, kumovi su u centru pažnje. U jednom trenutku kum se zamislio, nije mu bilo jasno zašto je njegovom najboljem prijatelju, to jest mladoženji, toliko zapelo da se ženi kad njih dvoje, on i njegova izabranica, reklo bi se, imaju idealnu vezu. Malo li je što se zabavljaju, zašto je toliko navalio da se ženi? Tek su na trećoj godini studija, čeka ih cela četvrta godina, pa još i diplomski! Da nisu možda smućkali nešto pa kriju? Ne bi li utolio svoju znatiželju, pita ga. Ovaj mu, zaplićući jezikom, u poverenju odgovora da u tome nema nikakve misterije. To je logičan sled događaja jer dotična mu pruža najveličanstvenije oralno zadovoljstvo kakvo se može zamisliti! I više nego slikovitom gestikulacijom potkrepljujući izrečeno. U isto vreme, samo na drugom kraju grada, u toku je i devojačko veče. Atmosfera je na nivou, muzika seže do nebesa. Mlada blista. I kuma se lepo provodila, mada nije mogla čudom da se načudi zašto je njenoj najboljoj prijateljici, to jest mladoj, naprečac toliko zapelo da se uda za svog dečka, a čeka je nimalo laka cela četvrta godina studija, pa još i diplomski! U redu je što se zabavljaju, ali zašto moraju da se venčaju? Da nisu možda smućkali nešto pa kriju, pitala se. Radoznaloj kakvu je bog dao, teško da bi moglo da izmakne nešto tako intrigantno, pre bi prsla. Zamolivši je da izađu na terasu, da se odmaknu od preglasne muzike, upita je bez okolišanja: ako nije tajna, u čemu je tu štos? Imala je šta i da čuje. Mila moja, kao njegova zakonita supruga nikad više neću morati da mu…!, reče mlada, slikovitom gestikulacijom dočaravši ono što je propustila da izgovori. Na kumino zaprepašćenje, to je bio razlog njene udaje. Pa nek joj je sa srećom, taman kao i mladoženji.
– Ha, ha, ha! Pametna žena! Ha, ha, ha…- zasmejala se grohotom.
– Eto, vidiš da sam u pravu!
– Ma, ubedio si me đavole! Malo morgen. Nego, jebeš muškarce, gde smo ono bili stali?
– A-ha, sredio sam te! Vrdaš vesela ženo kotorska!…
Rekavši to pretvorio sam se u osmeh, osmeh pobednika. Pirov osmeh možda? Značajnio me je pogledala, otpila gutljaj expresa, i nastavila:
– Da, pitao si me čime sam omađijala one Irce, ili tako nešto. Da. Pričala sam im kako smo ti mi crnogorci tolerantni ljudi, da nas nema u svjet… – O crnogorkama da i ne govorimo! – dobacio sam. – Šuti avetinjo! – vrisnula je na sav glas, kao da sam je ubo šestarom u zadnjicu. – Prekinu me u pola misli, ludove! Gde sam ono stala?… Da. Kao i da je opšte poznato, a da nije zgoreg da im to, za svaki slučaj, još jedared podvučem, da smo mi i najbolji i najljepši i najpametniji, i najvisočiji u Evropi, a i šire. Samo se ti smej… Eto, dok Evropa umalo nije iskrvarila dok su njeni najbolji sinovi klali jedni druge u ime verskog fanatizma i drugih postulata hrišćanske ljubavi, ovde na ovoj pjaci, u ovoj malenoj crkvici više od stotinu godina jedan pored drugog stajali su katolički i pravoslavni oltar, jednako se vršila služba Božija i po jednom i po drugom zakonu, jednako su joj prisustvovali i jedni i drugi moleći se istome Bogu. Čikala sam gospodu Evropljane da mi ukažu na sličan primer, ako ga ima i ako znaju za tako nešto… Eto, o tome sam zborila, kad se tvoja zbunjena faca dogenglala ovamo. Nego pričaj, lafe. Šta ima? Kako mi je frendica?
– Dobro je – odgovorim. – Brzo će ovamo pa ćete se opet videti, nadam se.
– Pozdravi je, mnogo, mnogo… I čuvaj je, dok vas vrag nije odnio.
– Hoću, vesela bila.
I to je bio kraj razgovora. Pogledom smo dali znak jedno drugom i napustili kafe.
Ispratili su nas čežnjivi pogledi i nekoliko srceparajućih uzdaha raspamećenih njenom inspirativnom pozadinom. Našavši se ponova na pjaci, zagrlili smo se bez cmakanja i otperjali svako u svom pravcu.
Ostatak vremena proveo sam tumarajući Starim Gradom i obalom. Kada je otkucalo šest ura, pohitao sam put aerodroma da ne zakasnim. Da me vrag ne bi odnio.