Prošlo je puno vremena ljubavi, zašto…??? Da li se u nama nesto izmenilo… Da li imaš nekad vremena da pogledaš ove redove i stranice…? Da li smo stariji? To je lakši način da poverujem da će sve biti kao pre… Da li me voliš kao ranije? Mnogo pitanja mi se mota po glavi… A jedno po najvise da li sam ja nešto skrivila? To ne mogu saznati sve do trenutka kada mi potpuno ne otvoriš svoje srce…
Ostajem sama u sobi začarana tišinom i mrakom koji mi obuzima misli… Gledam sve ono što lepo bilo je, gledam moje prelepe tekstove napisane sa puno ljubavi samo za tebe… Svaka stranica je delićima duše pisana… Da, baš kao onaj tvoj roman od 6 strana… Elektronska knjiga… Više nije… Sada je isfotokopirana i stoji na posebnom mestu jer ne želim da nestane kao što ljubav može da nestane…
Želim da se sećam svakog prelepog trenutka provedenog sa mojim zlatnim medicom… Želim da te zauvek u srcu čuvam… Znaš zašto? Jer svaki put kada vidim tvoj mili osmeh osećam kao da si me odvukao od realnog i neprijatnog sveta … Za to vreme koje provedem sa tobom, vreme stane… Ja se nasmejem, osećam se kao malo dete… Mala ludica, želim da budem tvoja mala ludica, ne želim da me drugi vole, a ti da budeš ravnodušan prema meni… Želim da svaki put kada me vidiš raširiš taj tvoj prelepi osmeh, zagrliš me tvojim najmekanijim dodirom na planeti i meni više ništa ne treba… Ne trebaju mi ni reči… Samo osećam suzice koje mi teku iz dna moje duše, suzice sreće jer znam da me niko nije tako voleo iskreno… Ali i ja bih volela to da znam…
Volela bih da osetim da me voliš češće, da me gledaš, grliš i ljubiš stalno… Ne tražim ti ništa drugo… Samo tvoju nežnost… Želim da se sa tim dodirima budim svakog jutra, da sa tvojim osmesima mi uvek poželisšradost novog jutra… Želim da budeš srećan uz mene… Jer ako nisi, to nije prava ljubav, to nije prava sreća.. Želim da se osećaš kada me vidiš, da ne postoji ni jedan problem koji ne može da se reši… Da učinim bar deliće života tvoga popunjene srećom kao što to ume Partizan, tvoj klub, tvoja strast… Gledam sa kojom ljubavlju postavljaš klipove… Ponekad poželim da ja ne budem ja, nego da postanem neki klub i da sa toliko ljubavi i strasti me neko voli… Posvećuje mi pesme, toliko se raduje mojim uspesima, jednostavno da ga čini srećnim samo to što me vidi, da znam da nikada ta ljubav neće proći… LJUBAV PREMA KLUBU NE MOŽE DA PRESTANE, DOK ŽIVIM KLICAĆU NJEMU, VOLIM TE PARTIZANE…
Vau, sećam se tvojih reči od juče kada sam bila kod tebe, dečko voli onoliko koliko strastveno navija za klub… Iskreno, nisam se uopšte uverila u te reči… Ili sam imala loša iskustva… Čak sam nailazila na primere da je momku bio draži klub od devojke… Hehe, ma sve se to može
razumeti… Bezobzira na sve, vimomci ste naše ljubavi… Mi u vama vidimo Idola, nešto sveto… Jer niko bolje nas ne moze zaštiti, zagrliti, poljubiti, dati nam savet, popraviti nešto, pomeriti nešto teško, usrećiti, osim naših hrabrih vitezova… Ti si moj zlatni medica, želiš li da budeš moj hrabri vitez? Ja i onako jesam tvoja princeza na zrnu graska, uspavana lepotica… Tvoja malena… Neko ko te zaista celim srcem i ZAUVEK VOLI!