Tea je gledala u telefon, razmišljala je šta je sve to značilo. Rešila je da otkuca poruku, bilo joj je lakše da tako kaže šta misli. Došla je do samog kraja i više je ništa nije sprečavalo. Svašta mu je napisala, posle joj je bilo lakše. Predugo je ćutala. Nezadovoljstvo se skupljalo, punilo svaki kutak njenog bića i činilo da se oseća slabom. Volela je da pobeđuje a ovu bitku je gubila iz dana u dan. Imala je devizu bolje časno izgubiti nego se prljavo boriti. Kroz glavu joj je odzvanjalo -pazi da mi ne napraviš modricu…Šta je zamišljao, da bi se ona ikad služila takvim trikovima, sa posebnim zadovoljstvom mu je to tresnula u lice. Da li su sve one noći koje su proveli zajedno bile samo seks? Čak i da je tako, zar treba upustvo kako da se vodi ljubav. Gde je tu strast, spontanost, predavanje? Nikad se tako jeftino nije osećala. Zar njoj to treba? Zašto je baš htela njega? Mučila se godinu dana praveći se da je to sve neobavezno, onda više nije mogla da izdrži i reči su se nizale a nju više nije bilo briga šta će dalje biti. Želela je ljubav, on je pružao samo redak seks a ona više nije mogla da se zavarava. Dobro je procenjivala ljude, znala je pre njih samih šta misle i osećaju, intuicija joj je govorila da je opasan. Privlačile su je nemoguće stvari, posebni ljudi. Sa svima je mogla da izađe na kraj sem sa njime. Izluđivala ju je njegova ravnodušnost, pokušala je par puta da se posvađa ali bi to na kraju uvek završavalo njenim izvinjavanjem.
Vikend je počeo u lošem raspoloženju. Tešila je sebe da je tako najbolje, više nije mogla da bude fina. Jednom joj je rekao da je ona razmažena, uobražena, da nosem para nebo, da je treba naučiti pameti. Nije želela tako da je doživljava. Ustvari šta je briga kako je doživljava?
Provela je ceo vikend razmišljajući kako je verovatno neće više nazvati. Poznajući ga, znala je da nekih burnih reakcija neće biti.
Počela je nova radna nedjelja i posao ju je malo oraspoložio. Onda je telefon zazvonio.
-Zdravo,šta radiš?
-Zdravo, upravo sam se vratila u firmu. Ništa posebno danas.
-Nazvao sam te da ne kažeš da se ljutim ili tako nešto.
-Ne vidim zašto bi se ljutio, sve što sam rekla to sam i mislila i ni jednog sekunda nisam želela da se naljutiš.
-Nisi rekla, napisala si.
-Da, tako mi je bilo lakše da ti sve kažem. Dosadilo mi je da čekam.
-Nemam ništa da dodam, kako bi rekli naši političari nemam komentar. Jednostavno nemam osećanja, kada su ih delili mene su zaobišli. Težak sam na rečima a tebi to treba.
-Šta pričaš, svi imaju osećanja.
Počela je da se smeje, sve je mogla da zamisli ali takav odgovor ne. Žena ti kaže da te voli, da neće da bude sa tobom bez emocija, da ti se daje bezrezervno a ti kažeš kako nemaš osećanja.
Glas mu je bio pokajnički i seksi. Volela je taj duboki, smireni glas, pun neke prikrivene čežnje. Nekada bi osetila tugu ali je brzo odmahivala glavom terajući takvu misao. Imala je osećaj da želi da joj kaže kako mu znači ali reči nikada nisu izlazile. Čak i u trenucima kada su divlje vodili ljubav samo je ćutao. Ona je bila ta koja je pitala, zahtevala, on je bez reči ispunjavao sve njene želje. Imala je osećaj da se takmiči sa njom, bila je izdržljiva a on je voleo da je zadirkuje kako je bolji od bilo kakvog fitnesa. Zaista posle njega nije imala snage da se pomeri, želela je samo da leži u njegovom zagrljaju. Retko su to činili, uvek je bila neka žurba, možda sve uobražava ali činilo joj se da beži sa osećajem krivice. Setila se sebe iz nekih prošlih vremena, bilo je trenutaka kada bi odlazila isto tako. Nikada je nije grizla savest, uvek je sve radila iz ljubavi. Gladna emocija ona je želela da je baš on voli. Bila je žena koja se voli a on je to odbijao. Mislila je da je savremena, da može da izdrži takvu vezu, ali više nije mogla. Morala je da zna na čemu je. Odlučila je da neće više spavati sa njime, on je rekao dobro. Onda mu je rekla da neće više da bude sa njime a on je opet rekao dobro. Onda bi je posle par dana zvao i opet bi nastavili. Tog dana je postala svesna da bi on bio idealan za povremeni seks, nažalost to je trebala da vidi u prvih mesec dana a ne posle godinu ipo. Osećala se razočarano, zar je moguće da nije videla ranije da nije zaljubljen u nju, nekako se potajno nadala da će se to desiti. Ovaj put je bila rešena da neće popustiti. Da je voli nebi izdržao da bude tako hladan. Zbunjivalo je zašto je uopšte sa njom, zašto mu je bitno šta ona misli? Onda joj je jednom rekao da je isti problem imao i sa njenim prethodnicama. Bila je zgrožena, da li muškarac koji je voli je u stanju tako nešto da kaže. Smejala se kako nebi video povređenost. Verovala je da je nešto posebno i nije želela da razmišlja da je on takvih priča imao i ranije. Da li je nedostatak seksa u njegovom braku bio razlog takvih izleta? Nije znala šta želi ali znala je tačno šta ne želi, a to je da bude nečija švalerka. U krajnjem slučaju, ni ona nije bila ludo zaljubljena, ohladili su je njegovi komentari. Da li je njegova ravnodušnost ono što je držalo? Šta ako on zaista nema emocija prema njoj? Šta ako se ne pretvara, ako je zaista istina sve što priča? Osećala je kako joj se hlade vrhovi prstiju, neka jeza joj je klizila niz kičmu. Nije je mučila sujeta, mučilo ju je srce. Znala je da nema boli koja se ne može izdržati, on ju je boleo od samog početka. Razmišljala je bolje da se suoči sa time sada, nego kasnije. Odlučila je da mu poveruje, da ne gaji lažne nade. Setila se kako mu je pričala da dok se budi oseća njegov dodir na sebi. Pitala ga je da li misli na nju? Odgovarao je -mislim. Pričao joj je kako mu je njen miris satima u nosu. Kako i posle tuširanja oseća ga. Krivio je njene skupe parfeme a ona je uživala. Pričao joj je kako mu je lepa bez šminke, kako muči svoja stopala idući na visokim štiklama, kako mora više da jede. Voleo je da gleda njene grudi, uzbuđivala ga je njena guza, voleo je da je skida i pomalo grubo uzima a onda bi satima vodio ljubav. Želela ga je, bio je nekada nežan, nekada grub i tačno je znao šta radi. Prijalo joj je to što se ne boji. Misli su se nizale, u jednom momentu nije mogla više da ih prati. Čvrsto je zatvorila oči, nadajući se da će ih mrak izbrisati.
Nije znala šta će sutra uraditi, hodala je po ivici. Mogla je sve da prekine…
Kako znati šta je prava istina? Zašto jednostavno nije mogla da poveruje u ono što priča? Možda zato što je imala prilike da vidi kako izgleda kada muškarac voli, i svi vole na isti način.
Rešila je da ostane dosledna sebi i da ne pristane ni na šta manje od ljubavi.
Osećala je gorak ukus, bol koji se lagano povećavao ali bila je spremna. Bila je spremna da ode, znala je da je on neće zadržavati.
II
Tea je pogledala na sat, upravo je ispratila klijente, imala je osećaj da će je nazvati. Telefon je zazvonio i bez gledanja znala je ko je. Osetila je kako je obuzima trema.
-Zdravo, hoćeš da odemo na piće?
-Može, kada?
-Mislio sam za jedno sat vremena ako ti odgovara?
-Može, gde si mislio?
-Negde u gradu.
-Nazovi me kada kreneš i javi gde.
Tačno za sat stigla joj je poruka. Odabrao je mesto sa početka njihovog viđanja. Mala, intimna kafeterija ili čajdžinica, kako god. Voleli su tu da idu zimi, pili bi čaj, pričali i uživali u muzici. Voleli su iste stvari. Znala je da ovo nije slučajno uradio. Razmišljala je kakav stav da zauzme, šta da kaže, želela je da ga vidi.
Napolju je bilo hladno, nije htela da stavi kapuljaču, navukla je rukavice, zgrabila tašnu, javila se sekretarici i otišla. Posmatrala je svoj odraz u izlogu radnji i sve u svemu bila je zadovoljna. Da li je to bila slučajnost ili sudbina ali imala je mrežaste čarape boje kože, belu štrikanu haljinu i visoke čizme u prirodnoj boji kože. Znala je da ga to neće ostaviti ravnodušnim.
-Zdravo, gde si?
-Znaš tamo gde smo pili čaj, stigao sam, čekam te.
-Stižem za minut.
Nije volela sama da ulazi u lokale, uvek se trudio da je sačeka ispred. Ovo je doduše bilo opušteno mesto i nije želela da se on smrzava čekajući je napolju. Čim je ušla, spazila ga je. Istovremeno su mahnuli jedno drugom. Prilazeći mu nije znala kako da se pozdravi, pružanje ruke joj je bilo suviše formalno, poljubac u obraz nekako drugarski, tako da je samo skinula rukavice i pružila mu obe ruke.
-Hladno je, vidi kako sam se smrzla.
-Što nisi stavila rukavice?
-Jesam, i pored rukavica prsti su mi hladni.
-Tako je to, kada je neko hladan kao ti.
Tea se počela smejati, zadirkivanje je počelo. Pored njega uvek je bila dobro raspoložena.
-Šta da ti kažem, ja hladna a ti bez emocija.
Gledala ga je kako je zgodan. Kosa mu je porasla za tih nedelju dana i samo je razmišljala kako bi mu sela u krilo i naslonila glavu na te široke grudi. Bio je u odličnom džemperu, melirano plavo belom i setila se kako je jednom gledala takav džemper i razmišljala kako bi mu stajao. Uskim farmerkama i nagađala je da ispod ima belu majicu sa kratkim rukavima. Oboje su obožavali bele majice.
-Došla sam da slušam, tako da možeš sve da mi kažeš.
-Šta da ti kažem kada si ti bila tako surova.
-Dobro, onda ću ja tebi prva da kažem. Nikada nisam i neću da budem nečija švalerka. Malo sam istražila šta ta reč znači i zgranula sam se kada sam se prepoznala. Možda ne znam šta hoću ali tačno znam šta neću. Dosadilo mi je da budem dobra. Hvatam sebe kako ti povlađujem a posle toga sam ljuta na sebe. Baš me briga šta ćeš uraditi ali više ne mogu da se bojim.
-Čega se bojiš?
-Bojala sam se da ako ti kažem šta mislim ti ćeš se naljutiti i otići. Sada sam spremna na to ali neću više da se bojim. Jednostavno hoću da znam šta osećaš prema meni.
-Lepo sam ja rekao da si ti mala bezobraznica.
-Da nećeš možda da me staviš preko kolena i izudaraš po guzi?
Počeo se smejati, zabavljalo ga je kako vešto barata rečima, bila je od onih brzomislećih žena. Reči su bile njena specijalnost. Svaka svađa sa njom je unapred bila izgubljena. Znao je da izgleda opasno kada se naljuti ali to nju nije plašilo. Priča mu kako se boji a u dubini svoje duše zna da je ona sposobna svaki strah da savlada.
-Ni ja neću da budem švaler, ako si ti švalerka onda je logično da sam ja švaler. Meni to baš grubo zvuči.
-Nikada nisam razmišljala šta sam ja tebi, do onog dana kada si me ti pitao šta sam ja tebi. Želim da znam šta sam ti kako bi mogla da zauzme odgovarajući stav. Neću više da se igram mačke i miša, godinu dana ovo traje i više ne možeš da bežiš. Želim da se osećam slobodno i sigurno.
-Nikada nisam razmišljao na taj način, nisam te gledao ni kao ljubavnicu, ni kao švalerku ti si jednostavno Tea.
-Da li ti se sviđam?
Pitanje je bilo apsurdno, naravno da mu se sviđa ali ona je želela da čuje kako to izgovara.
Pokušao je da izbegne odgovor. Nije mu pošlo za rukuom. Posmatrala su ga dva plava oka i samo je izgovorio -Sviđaš mi se.
-Vidiš još si živ, nisi umro od takve izjave a ni svet se nije srušio, oboje smo dobro.
Smejao se, kada je nešto naumila nije bilo šanse da ne ostvari.
-Kada si odlučila da ćeš mi oprostiti?
-Nemam šta da ti oprostim, ali još juče si me razoružao kada si rekao da nemaš osećanja. Takva glupost me je kupila. Imaš ti puno osećanja, možda ih nemaš prema meni ali ih definitivno imaš.
-Da si se ti ozbiljno naljutila nebi mi oprostila.
-Nisam ljuta, velika sam devojčica i mogu da prihvatim da ne moraju sva moja očekivanja da se ispune.
Namerno ga je dodirivala, vladala je situacijom i to joj se sviđalo. Otkopčao je džemper i bila je u pravu, ispod je imao belu majicu. Želela ga je.
Odjednom se uozbiljio, nije bilo prvi put da o tome razgovaraju.
-Kakvu kuću više voliš sa kosim krovom ili ravnom pločom?
-Mislim da mi se više sviđa sa ravnom pločom ako misliš na tvoju buduću kuću.
-Upravo na to mislim.
Tačno je znala kakva kuća mu odgovara. Slučajno je naišla na jednu fotografiju i to je bilo to. Moderno zdanje, smešteno u šumi, sa prelepim prilazom, u skladu sa prirodom. Puno drveta, kamena, stakla. Bio je to neki nagrađeni projekat i ona ga je zamislila u njoj.
-Zar ti se ne sviđa ona kuća koju sam ti poslala?
-Ne, rekla si mala kuća a poslala si mi veliku.
-Nije stvar u veličini, znaš da ne volim velike kuće, to su samo mrtvi kvadrati. Svideo mi se onaj ulaz i sklad sa prirodom.
-Koja veličina je po tebi odgovarajuća Tea?
-Mislim oko 60m2.
-Ne, to je malo, odlučio sam da ipak ne želim da živim u stanu, želim da imam ogromnu dnevnu sobu, spavaće sobe mi nisu bitne.
-Moraš da imaš i kamin i ceo zid u staklu. Nije bitna veličina kuće, bitno je da ulaz bude na istoku i da širina bude dva puta manja od dužine, pravougaonik.
Razgovarali su o kući iz snova, osećala je šta želi i pomagala mu je da zamisli celu sliku. U jednom momentu otvorila je fioku stola za kojim su sedeli i unutra je bio pregršt poruka prethodnih gostiju. Uglavnom su to bile ljubavne poruke, želje, dileme šta kupiti za godišnjicu. Kakvo otkriće, tajna fioka u stolu puna ispisanih papirića. Zar je moguće da je i tu prate reči? Instiktivno je počela da traži olovku po tašni i zaključila da je nikad nema, jak je ona pisac kada ni olovku nema.
-Šta tražiš?
-Olovku, ali je nemam. Da nemaš možda ti?
-Sada ću ti naći jednu.
-Nema potrebe, drugi put ću napisati.
Instiktivno je želela da se i njena neka misao nađe u toj fioci. Bilo je to jače od nje. Pisala je svuda, po stranicama knjiga, istrgnutim papirima, želela je da napiše nešto čega će se posle sećati. Bio je to znak.
Ustao je, nagnuo se preko ograde i tražio od konobara olovku.
-Zato mi se dopadaš, svaki problem u sekundi mi rešiš.
Želela je nešto da napiše, okrenula je račun i umesto reči počela je da crta njegovu kuću, osećala je da je to ono pravo što treba da bude u fioci, nije razmišljala ovog puta misao se pretvorila u sliku.
Posmatrao je kako žurnim pokretnima stvara njegovu kuću, zatim je uzeo olovku dodao detalje i na kraju su imali celu sliku. Napisala je datum i stavila papirić u fioku.
-Nisi morala da pišeš datum, ima na računu.
-Nema veze.
-Hoćeš da popijemo još nešto?
-Ne mogu više čaj da pijem.
Pozvao je konobara i naručio vino. Oboje su voleli vino. Jednom ju je pitao -Šta ćemo raditi kada budemo stari i nebudemo mogli da vodimo ljubav? Odgovorila mu je -Moćićemo da se družimo, šetamo šumom i pijemo vino. Smejao se i nije joj poverovao. -Ti si mlađa, mene ćeš ostaviti i naći nekoga sa kime ćeš voditi ljubav. Pričali su neprestano, skakali sa teme na temu, vino ih je opustilo i on se napokon otvorio.
-Znaš, ja nikome nisam toliko poruka napisao kao tebi. Počeo sam da osećam ogroman pritisak da nešto moram a to ne podnosim. Istovremeno sa tobom su i drugi počeli da me ispituju i mislio sam da ću izludeti.
-Nisam ni jednog trenutka želela da imaš bilo kakvo opterećenje.
Razmišljala je kako je bila sebična, uopšte se nije stavila u njegovu situaciju, bilo joj je bitno samo ono što ona želi i oseća. Možda je ipak bila nepravedna?
-Šta ja mogu kada sam razmažena? Možda taj moj podznak pravi od mene takvog emotivca i bez obzira što misliš da mi ne treba nikakva zaštita, treba mi i to mnogo.
Bio je jedan od retkih muškaraca sa kime bi mogla i na kraj sveta. Pričala mu je o svojim putovanjima, onda ga je pogledala i rekla -Mogli bi nas dvoje negde da odemo.
-Otići ćemo.
Zamišljala ih je negde u šumi, u nekoj kućici sa kaminom, kako sede ispred vatre, piju vino i vode ljubav. Odlučila je da više ne navaljuje, pustiće da vreme uradi svoje.
U jednom momentu je pogledao na sat.
-Izvini znam da je nekulturno.
-Moramo ići?
-Da, čekaju me u firmi.
Uvek joj je pridržavao jaknu, spustio je dlanove na njena leđa i nežno prešao duž kičme. Ona se samo nagnula unazad i osetila njegovo telo. Bio je to trenutak tako kratak da ni pažljivi posmatrač nebi primetio ali dovoljno dug da oboje znaju da su vezani jedno za drugo.
Uvek joj je bilo teško da se raziđu. Svako se vraćao u svoj život.
III
Bila je opijena, nasmejana i zadovoljna.
Da li se izborila za nešto pravo ili je sve samo privid? Jedno je sigurno, on ima puno osećanja. Znala je da je neće pustiti. Kako god to nazvali i kako god pokušali da definišu taj odnos ona je bila njegova Tea. Prvi put je bila sigurna. Morala je da pobedi svoj strah od napuštanja, negde duboko u sebi osećala je da je ipak njen. Možda jednog dana poruka u stolu izraste u prlepu kuću, nadala se da će makar malo imati udela u njoj. Neki ljudi nam zauvek obeleže život kao i mi njihov a da u prvom momentu nismo toga ni svestni. Nekada su reči zaista suvišne. Nekada je tako malo vremena ali je dovoljan i jedan minut da sve shvatimo.