Sjedimo jedno pored drugog, blizu, ali bez dodirivanja. Gledamo se u oči. Ja drhtim…mislim da i ti drhtiš, iznutra, savladavaš to, ne daš se…danas si ti taj koji mora da nas razdvoji…Rečima….
Verujem da nam srca neće pristati.
Sjedimo za stolom uz prozor s kojeg se pruža pogled na reku, divnu, sporu, tamno plavu reku, koja odlazi, ide dalje…kao što i mi pokušavamo…već drugi put….Ali reci je priroda da teče, a mi…mi moramo, trebamo, otići jedno od drugoga… i to nam stvara bol. Ako se okrenem da pogledam tu masu vode koja odlazi, okrenuću glavu od tebe, a to ne želim…moram da upijem svaku tvoju reč i očima, moram da upamtim mimiku tvog lica, taj povremeni osmjeh, taj izraz na licu koji mi pokazuje ljubav…jer ti si ljubav i tu ljubav osjećam, nosim u sebi, dišem kroz nju..
Sjedimo na istom mestu – jedno pored drugog, ali bez dodirivanja, gledamo jedno u drugo…i ja se brinem da će me oči prve izdati u ovom užasnom trenutku… da će mi kapci napraviti treptaj i suze krenuti i da ćeš ti osetiti još jaču bol, koja te, znam, već razdire…
Sjedimo na istom mestu, kao pre par meseci, kad sam ja govorila, a ti čutao, slušao i gledao me, topio me očima…
O čemu pričaš?!…Ponavljaš ono što sam ja već pričala…. da ne možemo biti zajedno…ne možemo…da imamo živote – ti s njom, ja s njim…da smo prevaranti, da neću da se osećam krivom…da ne mogu…neću, mislim da nemam hrabrosti da se raziđem s njim i znam da je ti nikako nećeš ostaviti…mnogo toga bi srušili, uništili njih, a nismo spremni da nosimo na leđima to…ali nismo u stanju više da nosimo ni teret naših osećanja…. I ti si me slušao, kao što ja sad slušam…reči su nam iste,…i ja sam pričala, bežala, spuštala glavu, lomio mi se glas…htela sam da prestanemo, da nestanemo, da ne budemo toliko jako MI, sad ti isto to govoriš…ne sme biti NAS.
Kad sam ja pokrenula naš rastanak…ti si rekao da sve što govorim nije baš tako, da sam namerno okrutna, da sve to govorim da bi smo se još lošije osećali i da bi naš rastanak bio Rastanak. Ali da mi ne možemo pobeći od nas, da ti nikad nisi bio toliko siguran da nekog voliš, da si zahvalan Bogu na ljubavi koju osećaš prema meni. Da vidiš u mojim očima da moje srce zna da nema našeg rastanka…da mi možemo fizički da se razdvojimo, ali to je sve…mi ostajemo Mi…volimo se, želimo se, podršku jedno drugom i dahom dajemo…
I nismo se razišli…nismo se viđali neko vreme, ali se nismo razišli, sve vreme smo jedno drugo voleli…niti jednog momenta nisam posumnjala u tebe..nisam se ništa pitala, jednostavno, nisam sumnjala da tamo negde misliš na mene i čekaš me…čekaš nas…znala sam da je tako..
I onda … eto nas opet zajedno, gorimo, pričamo, smejemo se..svaki susret je potpuniji od prethodnog, svaki je opušteniji od prethodnog , jer prosto prestajemo da jurimo, shvatamo da imamo vreme koje imamo i da ga jednostavno trošimo zajedno…ne pronalazimo rešenje…ne razmišlajmo o sutra, nećemo da razmišljamo o njima…o nama. Trajemo…
Ali…ne ide to tako, bez obzira na naša osećanja, bez obzira na intenzitet, previše toga mi imamo u sebi da bismo bili u stanju toliko jednostavno gledati na Nas, zavaravamo se da je zbog ljubavi sve u redu, a nije…
Eto nas opet u istom kafiću, u istom separeu, sa istim pogledom na reku u koju ne smem da gledam, ma ne mogu, jer onda odvajam pogled od tebe…i ti pričaš…sad si ti okrutan…hoćeš da nas razdvojiš, moramo da se razdvojimo…da oslobodimo njih od nas…
Slušam te, upijam tvoj glas, uživam u njemu bez obzira što reči koje izgovaraš nisu lepe, а vidim ko smo – dve kukavice, pune ljubavi, sebično okrenuti jedno drugome. I shvatam da ja nisam sebična, nikad nisam ni bila i kako sam se onda našla u ovoj situaciji i negde u meni počinju da tinjaju pitanja – zašto?, kako? znamo da nećemo uspeti njih ostaviti i zašto stalno radimo isto spajamo se i razdvajamo??.
Ta pitanja se šire, okupiraju me, prestajem da slušam šta govoriš, čujem glas ali ne registrujem reči…jer kao da otvaram u sebi vrata, prolazim kroz njih i vidm nešto što sam trebala već da vidim…Moram da pokušam da dobijem odgovor na ta pitanja, moram da pokušam da razrešim situaciju, neću da budem obuzeta ljubavlju i nemoći istovremeno…ne ide mi!
Ustajem…ti pitaš gde ću, ja ćutim…kažeš imaš još da mi toliko toga kažeš, da produžimo trenutak, a sve to izgovaraš u dahu, ton ti se izmenio, gledaš me i znam da vidiš, jer uvek nekako prepoznješ emociju u meni koja me tera ili zaustavlja, vidiš da sam otvorila vrata u sebi, vidiš da krećem…
Htela bih da ti kažem da idem i da ovo jeste rastanak jer neću da budem tvoja – ovako.
Idem da završim jednu priču da bi bila u ovoj našoj priči.
Ne govorim ništa.
Odlazim.