Neuzvracena ljubav. Svaka osoba razlicito reaguje na neuzvracenu ljubav, ili na ljubav uopsteno.
Ovo sto cu pisati je istinita prica koja se desila ovog leta. Upoznali smo se preko fejsbuka, preko moje sestre, posto su njih dve isle u isto odeljenje i tu je pocelo nase dopisivanje. ( necu “ reci “ njeno ime al’ zvacu je Ivana )
Na pocetku je bilo uobicajeno upoznavanje. Nije bilo dana kada se nismo culi i dopisivali, po ceo dan a nekada i po celu noc. Pricali smo o svemu i svacemu. Ispricali smo jedno drugom sve nase tajne, verovali smo jedno drugom, kao da se znamo od malih nogu. Nekako se cinilo da bi ovaj svet bio pust bez te osobe. Tako smo se dopisivali nekoliko meseci, al’ nismo mogli nikako da se upoznamo uzivo, posto Ivana zivi dosta daleko. Nekoliko puta smo razgovarali o tome sta ce biti sa nama, posto zivimo dosta daleko jedno od drugog, da li ta veza moze da uspe na daljinu. Ja nisam imao problema sa tim, posto sam je mnogo voleo, i rekao sam joj da moze slobodno da mi veruje posto ja samo nju volim i ni sa jednom drugom ne bi bio osim sa njom, ali ona je bila nezna i krhka, i plasila se veze na daljinu i nekako smo tu temu nismo mnogo “ forsirali „.
Uskoro se zavrsavala skola a samim tim se blizilo i moje upoznavanje sa mojom Ivanom. Kada je poceo letnji raspust, otisao sam kod moje sestre. Ona zivi malo dalje od Ivane. i posle nekoliko dana provedenih kod sestre, odlucili smo da se upoznamo. Sestra i ja smo otisli do grada u kom ona zivi i prvo smo setali gradom, da ubijemo vreme, posto ce Ivana da dodje tek za jedno 2 h. Setali smo i setali ali ja sam samo an Ivanu mislio. Posle smo otisli u jedan kafic i seli da je sacekamo. Ja sam bio ledjima okrenut od ulaza, tako da nisam mogao da vidim kada ce Ivana da naidje. Narucili smo sok i cekali smo je. Meni su se ruke znojile kao nikada pre. Da li od treme ili cega vec ne znam, al’ znam da sam bio mnogo nervozan. U tom trenutku je dosla Ivana. Imala je na sebi plave farmerice, crvene patike i tanki letnji dzemper crvene boje, posto je bilo malo hladnije vreme. Tu smo se upoznali i seli. Posle nekog vremena smo svi zajedno krenuli da se setamo po gradu. Sve je bilo kao bajka. Posle duzeg vremena, Ivana je morala da ide kuci i onda smo je sestra i ja otpratili na stanicu i sa njom cekali autobus. Rekla je da joj je bilo prelepo i da jedva ceka da se vidimo opet, a nije znala da ja idem kuci za 5-6 dana. Naisao je autobus i tu smo pozdravili. Kada je ona otisla, sestra i ja smo cekali njene roditelje da dodju po nas, da idemo kuci. Kada smo usli u kola, shvatio sam da se necemo uskoro videti, posto ja nemam kola i nisam bas u dobrom materijalno stanju da bi mogao cesce da dolazim ovde kod nje. Kao da je nesto puklo u meni. Odjednom sam osecao neku grizu savest zbog toga. Nisam mogao da jedem, da spavam, nista.
Posle nekoliko dana sam Ivani poslao poruku da vidim sta radi i kako se provela sa nama i sta misli, sta ce biti sa nama. Ubrzo mi je stigla njena poruka koja glasi :,, Evo nista, gledam TV. E pa bilo mi je stvarno super, mnogo sam se lepo provela, a ne mogu da budem sa tobom, posto nisam ja osoba za vezu an daljinu. Mnogo si dobra osoba ali stvarno ne mogu, ti si dobar decko, nacices sebi neku devojku koja ce tu dobrotu ceniti. Stvarno mi je zao. Izvini.“
U tom trenutku kao da se sav svet srusio na mene. Nisam znao sta da napisem u tom trenutku. Bio sam izgubljen. Svaki dan sam citao tu poruku i pokusavao da shvatim u cemu sam pogresio, ali nisam mogao da nadjem objasnjenje. Sutradan sam morao da krenem kuci. Bilo mi je zao sto se vracam, zato sto sam tu ipak bio blizi Ivani, a kad se vratim znam da cu biti udaljen od nje kilometrima i kilometrima. Kada sam stigao kuci, pravio sam se pred mojima da je sve u redu, ali kasnije su i oni primetili da nije sve kako treba. To vise nisam bio ja. Za nepunih 2 meseca sam smrsao 10 kilograma. Cesto sam slao Ivani poruke koje nisu bile uzvracene. I dalje zivim u nekoj nadi ali i ta nada se polako gasi.