Ljubav, naravno

Zovem se Jovana. Obična devetnaestogodišnjakinja, obično ime i naizgled običan život. Ali, ako me je nečemu život naučio to je da uvek pogledam dublje od onoga što je „naizgled“ i od onoga sto je površno. Život me je naučio još mnogo čemu. Ali ipak, za šta sam se najmanje nadala da ce me povrediti, uništilo me je, moj zivot…

Jos jedno novo jutro, oh kako sam srećna, dovoljno mi je samo to što ću ga i danas opet videti, pogledati u oči i čuti one divne reči – volim te… Čudno je kako  je malo potrebno čoveku da bude srecćan. Ustala sam iz kreveta brzinom zvuka, istuširala se i odmah krenula da ga iznenadim. Ipak to nije običan dan, to je 4. oktobar, njegov dvadeset prvi rođendan. Taxi, zgrade koje prolaze, nebo puno oblaka i sunce koje sija neizmerno jako i toplo iako je oktobar… Uvek je tako za njegov rođendan… ili se meni samo tako čini? Njegov stan, oh da taj ižvrljani zid i izgrebana vrata, sve je izgledalo fantastično. Pozvonila sam, i bez ikakvog odobravanja ušla u njegovu sobu. Pretpostavljala sam da spava, on je jedna mala spavalica, ionako je bilo tek osam sati.

Interesantno je kako te ljudi od kojih to najmanje očekujes lako izdaju. Samo da nisam ušla u tu sobu,da ih nisam videla tamo, zagrljene na podu, dok je on pleo njenu kosu boje kestenja. Uzbuđeno je uzdigao pogled, onako iznenađeno, gotovo ljuto. Ja sam samo blenula, nisam osećala ni čula njegove reči i reči one, one uhhhh… Samo sam čula svoje srce kako lupa i kako mi se sve muti u glavi…

U bolnici sam… Sama… Ne čudi me, otišao je iako sam se nadala da ću mu reći nešto jako važno. Ne vredi, ja znam da je moj život totalni promašaj od početka, a činilo se da će tako izgledati i do kraja. Roditelji su mi preminuli kada sam imala deset godina, dovoljno da ih upoznam i da znam da patim. Od tada živim sa tetkom koju sam napustila zbog moje „ljubavi“… Smešno je koliko se stvari se u mom životu vezuje za ljubav. A ipak na svetu sam sada imala samo jednu stvar za koju sam znala da će me zauvek voleti i biti uz mene… Moja i njegova beba. Ne, to nije njegova beba, odrekao se nje, ali ja neću dozvoliti da mi je oduzmu. Moja beba će imati detinjstvo koje ja nisam imala i koje sam izgubila, ali ja ću učiniti da ovo dete ima sve! Sve što joj ikada zafali ja cu joj dati! Svaku utehu, dar, i svu moju ljubav, bezgraničnu i veliku poput čitavog svemira!

Mislim da je ova priča dovoljno čekala da bude ispričana. I moram reći da nije moja… To je priča moje majke, moje mile majke koja mi je zaista pruzila sve! Tu se naravno negde uklapam i ja njena mala ćerkica koja na osnovu njenih doživljaja nakon sedamnaest godina izvodi svoje zaključke. Moje ime je Jovana, imam šesnaest godina, zaljubljena sam,volim ga a voli i on mene, iako posle ove priče na sve to stavljam jedan veliki upitnik i jedno veliko Ako… Ja verujem da postoje delovi koji još nisu ispričani, ali kako život teče tako ću ja doći do svoje prošlosti i otkriti ko je moj otac, i da li je zaista bolje i srećnije živeo bez moje majke i mene.