Ponovo pokušavam da zaspim, ali san na oči ne pada… Povremeno te osetim kraj sebe, kako me grliš, kako mi tiho šapućeš „ludice mala“, kako me greješ telom, svojim čvrtim, a istovremeno nežnim rukama, svojim najtoplijim, najslađim poljupcima. Osetim tada tvoj dah na svome nosu, na svojim grudima…
Evo, baš sada te čujem kako oblačiš košulju koju smo zajedno birali, cipele koje sam ti kupila prošlog rođendana pre nego što smo otišli na onaj predivni ručak, napili se nežnih reči, dodira, napili se ljubavi… Još se nisam otreznila…
Čujem svako jutro kako se tuširaš, briješ, parfemišeš sredstvima koja samo ubijaju miris tvog prezgodnog tela – najlepši miris. Osećam miris kafe koju se spremaš da mi doneseš u
krevet zajedno sa ružom koju si ubrao dok si šetao psa, jer i sam znaš koliko me mrzi da ustajem iz kreveta tako rano samo da bih ga izvela.
Osećam da misliš na mene, osećam tvoju beskrajnu pažnju… Znam to po osmehu koji čujem svaki put kada podigneš slušalicu i shvatiš da sam ja… Znam to po komplimentima koje mi spontano udeljuješ bilo da sam u staroj trenerci, bilo da sam u najlepšoj večernjoj haljini… Zvrrr!!! To je telefon! Probudio me! Izgleda da sam ipak uspela da zaspim…