Kakva je korist čoveku ako pridobije ceo svet a naškodi svom duhu?! A oduvek sam verovala da ta naša duhovnost prevazilazi mnogo čega, baš kao i ljubav. Međutim, ni slutila nisam da ću upravo zbog ljubavi izgubiti veliki deo sebe. No ipak, ne mogu reći da žalim zbog toga…
Oduvek sam težila verovanju da je ljubav najveća smisao života. Idilična slika, zar ne? Ali niko nikada nije pomislio da prave ljubavi možda zahtevaju trnovit put -Ne. I tako,obično se sve svede na puko sanjarenje. Možda se upravo zato i dešavaju velika razočarenja..veliki snovi bivaju srušeni surovom realnošću. I ja sam volela da sanjam, željna savršenstva. Ali sada znam da je bolje biti budan, i da ne treba zatvarati oči pred prilikama koje život nosi sa sobom. Važno je da su izbori na nama. Sigurna sam da ono sto sam ja izabrala izaziva oštru osudu u ljudima, tako sam smatrala i ja u početku, ali pošto sam pronašla svoj mir, to više i nije bitno.
Sećam se našeg jednonedeljnog dopisivanja…jedva sam čekala da se mobilni telefon oglasi dobro poznatim zvukom, a ja bih znala da je on. Svaka upućena poruka budila je vatru u meni, neku vrstu čeznje i smelosti. Poželela sam da ga upoznam lično. On je,čini mi se to iščekivao još od kada je zapisao moj broj. Ubrzo je usledio dan kada sam bila spremna da ga upoznam. Stigla sam na Adu taman na vreme ali njega nisam pronašla na mestu na kojem sam se našla. Ispostavilo se da je on sa druge strane ograde, to je međutim bila moja greška. Mahnula sam mu iz daljine, primetio me je. Nalazio se čak kod rampe al meni se činilo da se nazire kapija na tom mestu stoga sam mislila da je prolaz nemoguć, pa sam bila primorana da kružim. Ubrzo sam se našla kraj njega a na njegovom licu videla sam da mu nije jasan moj postupak i kada sam videla da nema nikakve kapije, nasmejala sam se samoj sebi i objasnila mu sve. Jos više sam se nasmejala kada je rekao da je mislio da sam otišla kući, al je ipak ostao jos malo da sačeka. On je došao kolima i pravo da kažem nije mi bilo svejedno, ipak ga nisam poznavala al sam morala da sednem u kola kako bi se prakirao kod obližnjeg kafića. Zaseli smo u jedan kafić na otvorenom. Sunce je zalazilo, nebo je delovalo očaravajuće a mi smo sedeli pokraj jezera u kojem su se ogledale te čari nebesa. Vreme je brzo proticalo,a mi smo pričali i pričali dok nismo shvatili da je dan smenila noć. Ono sto me je trglo iz priča kojima me je osvojio i te njegove zanesenosti dok je govorio a koja ga je činila neodoljivim, bio je dodir poput vetra od kojeg me i dan danas podilazi jeza. Kosa mi je pala preko lica kad sam u jednom trenutku pogledala u zemlju, jer iskrena da budem skrivala sam poglede,neprijatno mi je bilo što me je posmatrao,a bila sam i stidljiva. A onda sam osetila njegovu ruku koja je sklonila tu kosu s mog lica…i mogu reći bili su
to pravi leptirići u stomaku, nešto što u životu nisam osetila. Nažalost, vreme se bližilo kraju, morala sam da krenem kući. Primetila sam da mu je bilo krivo al pomirio se sa tim da je došlo vreme našem rastanku. Dok smo se kretali ka njegovim kolima moja ruka se očesala o njegovu i u trenutku smo se već držali za ruke. Ušli smo u auto. Posmatrao me je čežljivo i sa divljenjem, a potom se desio naš prvi poljubac.
Od tada je započela naša ljubavna priča. Viđali smo se često, vodio me je na mesta na koja nisam išla, trudio se da nam bude prelepo. Njegove reči uvukle su se u moju dušu i svaki tren sa njim bio je poput sna. Tri nedelje su prošle u neizmernoj sreći dok mi nije saopštio da mora da otputuje preko. Moj svet se srušio u tren oka ali bila sam spremna da ga čekam. Ni sama ne znam kako se to desilo ali vezala sam se za njega jako brzo. Dan pred njegov odlazak smo se videli. Tešili smo jedno drugo,bio je jako nežan a ja sam se trudila da upijem i upamtim svaki njegov dodir, pogled, poljubac, smeh i reč. Sećam se našeg razgovora tog dana. Rekla sam da mi kaže iskreno da li bi mogao da ima neku drugu dok bi bio tamo,a onda sam se nasmejala i rekla šta mi je sestra izjavila, pošto je on ipak stariji od mene njoj je to bilo pomalo čudno. Tako mi je jednom prilikom rekla da treba da se pazim takvih, možda ima ženu i decu i ispričala mi je slučaj koji je zadesio njenu drugaricu. To sam smejući se rekla i njemu, a on je rekao da nema ženu i decu. Verovala sam mu na reč, ipak uvidela sam da postoji nešto što ga muči. Uveravala sam sebe da mi se sve to pričinjava samo. Oprostili smo se i već je počeo da mi nedostaje.
Dok je on bio u inostranstvu razmenjivali smo poruke. Prošlo je nekih dvadesetak dana dok nisam saznala da je tamo bio sa svojom devojkom. Za nju nisam znala, ja sam mu dakle bila ljubavnica a da toga nisam ni bila svesna. Besna na sebe i ceo svet, slala sam mu uvredljive poruke a onda prekinula kontakt sa njim. Mesecima sam plakala, duša mi je bila prazna i zaista verovala sam da ću umreti od tuge. U početku je nastavio da šalje poruke ali kasnije se više nije oglašavao. Nisam mogla da verujem ali nedostajao mi je neviđeno uprkos onome što mi je učinio. Noćima nisam mogla da spavam, gušio me je bol. Nisam znala šta mi je činiti, našla sam se u teškom ponoru.
Prošlo je dosta vremena od kada mi je poslao poslednju poruku, ali ja sam iz dubine duše želela da mi se opet javi. Nedugo zatim stigla mi je poruka od njega za dan zaljubljenih, zaplakala sam od sreće. Uzvratila sam mu poruku rečima hvale a na kraju sam napisala da ga možda gubim iz vida ali ne i iz srca. Videli smo se taj dan, dobila sam tri prelepe ruze, najlepši poklon koji sam dobila u životu, a mojoj sreći nije bilo kraja. Sve je postalo kao i pre ali našla sam se na novim mukama…sreća koja se gradi na tudjoj nesreći. Postoje, međutim, mnoge činjenice koje razumemo samo on i ja. Ne bih ja prihvatila takvu vezu, da se uostalom nije našlo rešenje za sve to. Tako sam prihvatila da izdržim neko vreme dok se sve to ne reši. Uprkos svemu, ništa nije moglo da se poredi sa ljubavnom srećom..pravom ljubavnom srećom koja je ispunila moju dušu.
Da, grešila jesam, ali ono što je proizašlo iz toga jeste veličanstvena i posebna ljubav, jer u ovoj ljubavi i ovom životu mi smo kao grešnici u raju!