Zar ne možete da priznate samoj sebi da prva šoljica kafe koju ste nekada tako slatko ispijali za radnim stolom u svojoj kancelariji, nema više takvu slast. Sada je menjaju ogledalo, karmin u ruci, gomila maramica za slučaj da vam se kreon razmaže. I dok se okrenete kafa se ohladila, a vi već pola sata ne možete sebe da naterate da izveštaj od prethodnog dana odnesete u njegovu kancelariju.
A on je tako doteran. Tako uredan. Ozbiljnog lica. Kada vam se javi za dobro jutro vama se osmeh ne skida sa lica. Ta moć koju vam uliva dok vam daje savete oko radnih zadataka…. Da, to je vas direktor. I ne pričate vi o njemu u nekom drugom kontekstu sem poslovnog. Normalno je da imate tako pozitivan stav o njemu. Pa osam sati koje tokom dana provedete sa njim normalno je da su vas zbližili. I kolege oko vas dođu vam kao malo dalji rođaci. Pa toliko se poznajete…
Kada se u kasnim prepodnevnim satima pojavite na vratima njegove kancelarije i napokon skupite hrabrost da progovorite koju reč, onda vas više niko neda zaustaviti. Opet vam nešto nije jasno, i stalno vam zatreba koji savet, i baš ste opet raspoloženi da zajedno sa njim gledate u kompjuter. A on se često nagne ka vama, da dohvati čašu ili uzme neki papir, i onda vas dodirne, nežno, baš kao što treba.
I taman kada pomislite da je prošao sekund, shvatate da je pred vama brdo obaveza a da vi niste ni krenuli sa radom.
Nakon nekoliko nedelja kolege počinju da vas posmatraju. Nije im jasno šta samo vama objašnjava, i otkud vi pola radnog vremena sa njim. Kada odlazi na poslovni put, ključ ostavlja samo vama. A vi to uzimate toliko ozbiljno i noćima sanjate da će vas uveče nazvati i predložiti sastanak u kancelariji dok su svetla prigušena. Kada pravite pauzu na poslu postajete isključeni iz svih priča jer vas jedino zanima koji broj bokserica nosi i koliko često vodi ljubav. A ne mamini recepti, ni da li se Ivanino dete posvađalo sa nekim u školi.
Kada zazvoni telefon vi se sapletete o kabl, ili udarite u sto. Zanešenim glasom ćućorite preko telefona, a špicem svoje cipele uporno lupkate o zid. Nervozne kolege vas uporno opominju, a vi ponosno ponavljate da je direktor na vezi.
I u svom tom zanosu, neizmernoj fantaziji, napokon „pravoj ljubavi„, vi ne vidite da vam je na kraju svakog meseca plata sve manja, a odbici sve veći. Odbitak za veliki telefonski račun, mada se vi ne sećate da ste ikoga zvali. Odbitak za neuspešne realizacije, odbitak za sva sitna kašnjenja, odbitak za oluje, zemljotrese, đubretare….I veliki BUM!
Napokon prava slika i vi se vraćate u realnost. Niste platili račune ovog meseca a ni potrošačka korpa nije više što je bila. Prva jutarnja kafa vam sada odlično prija, jer vas užasno boli glava, a njegov dolazak na posao vraća vam pravu sliku o njemu. Klasični Srbenda, obučen u demokratsko odelo, pokušava da vlada situacijom, a u kancelariji se satima muči da promeni svoj iskrivljeni naglasak. U pozadini tiho svira radio podešen na emisiju ‚‚Selo i poselo‚‚ a najnoviji lap-top na kome ste voleli da zajednički posmatrate nacrte, umašćen je burekom. Kao screensaver postavljeno je prase sa jabukom u ustima i nekom zastarelom parolom tipa – „Bolje prvi u selu nego drugi u gradu“.
I pomišljate u sebi….
Neke stvari bi trebalo da ostanu samo fantazija.
Autor: Gordana Đorđević
4 komentara
Comments are closed.