Termin Alternativna medicina tek je od skoro u upotrebi, kao prihvatljiva zamena za nešto što je nosilo naziv nadrilekarstvo. Sam termin je netačan – ono što danas nazivamo alternativnom medicinom, hiljadama godina bilo je jedini način lečenja a onda je, kao alternativa, počela da se razvija naučna medicina.
Nema sumnje da je alternativna medicina deo širokog socijalnog trenda, danas veoma aktivnog, koji je već osvojio veliki deo publike i sada pokušava da ako već ne može da odbaci nauku i da preuzme njeno mesto u zvaničnim institucijama, bar stane rame uz rame sa njom. Osnovna razlika između naučne i alternativne medicine jeste u tome što je u naučnoj osnovni princip da proces lečenja mora da bude dokazano efikasan i neškodljiv (ili bar da šteta bude manja od koristi), što znači da se težište stavlja na istraživanje, testove i eksperimentalni rad. Savremena medicina pokušava da objasni kakvi se hemijski procesi događaju u digestivnom traktu dok varimo hranu, koje biofizičke sile pokreću mišice dok se penjemo uz stepenice, pa i proces mišljenja – kako se u mozgu aktiviraju milijarde minijaturnih ćelijskih baterija koje obrađuju i memorišu informacije.
Ipak, mnogim ljudima je ovakav pogled na svoje telo stran i teško shvatljiv. Za njih je logicnija pretpostavka da kroz njih tece i da ih prožima neka tajanstvena i nepoznata životna energija. Zato će svako na svoj način lečiti neki poremećaj- akupunkturisti ubadanjem igala, homeopati malim dozama beskrajno razblažene supstance, refleksolozi masiranjem stopala, aromaterapeuti mirišljavim uljima, bioenergetičari mahanjem rukama iznad tela, a makrobiotičari selektivnom ishranom. Uporedo sa razvojem nauke, rasla su i očekivanja da će misteriozna životna energija biti objašnjena. Pošto je Isak Njutn objavio svoje zakone mehanike, optike i gravitacije, proveo je godine u alhemijskoj laboratoriji gde je izvodio eksperimente pokušavajuci da pronađe suštinu i izvor života. Njegov naučni duh usmerio ga je ka ideji materijalističke teorije o životu i svesti, ali da bi se pomerio sa „mrtve tacke“, nedostajalo mu je znanje koje je mnogo kasnije stvorila kvantna mehanika.
U osamnaestom veku Anton Mesmer je došao na ideju da tajanstvenu životnu energiju dovede u vezu sa isto tako tajanstvenim magnetizmom. Zato je mnoge bolesti lečio magnetima, što se ponegde i danas praktikuje. On je zastupao ideju da u našem telu postoji energija koju je prozvao „animalni magnetizam“ i da ona može da se prenese u drugo telo. Pacijenti su zaista pokazivali burne reakcije kad im je prenosio svoju energiju tako što je usmeravao prst ka njima, što je tada proglašeno za nesumnjiv dokaz ove teorije. Mesmerizam se danas više povezuje sa hipnozom nego sa animalnim magnetizmom, ali Mesmerove ideje i dalje postoje u raznim varijantama holističkih teorija (neomesmerizam).
Krajem devetnaestog veka Viljem Kruks i Oliver Lodž okupili su grupu naučnika sa kojima su tragali za dokazima o postojanju životne energije kao psihičke sile, smatrajući je zaslužnom za efekte, tada veoma popularnih, spiritističkih seansi. Njihova pretpostavka bila je da se ove sile šire pomoću elektromagnetskih etarskih talasa, slično tek otkrivenoj bežičnoj telegrafiji.
