Italijanska kuhinja

Hrana u Italiji predstavlja pravi užitak koji se slavi svakodnevno u društvu porodice ili prijatelja, kod kuće ili u dobrom restoranu.
Ishrana Italijana sadržala je namirnice poput mesa, ribe, voća i povrća, iako su se one ponekad kombinovale na način koji bi nam danas bio neprihvatljiv.
Ulaskom islama u južnu Europu tokom 9. veka, došlo je i do orijentalnog uticaja na italijansku kuhinju. U Siciliju i južnu Italiju Arapi su doneli kulturu pripreme sladoleda, kao i arapskih poslastica i slatkiša.
Tradicija kuvanja jela starih Rimljana u srednjem se veku slabo očuvala. Rimljani su retko mogli da priušte meso, pa su zato razvijali jela sa povrćem.
Italijanska trpeza uvek je bogata različitom hranom, ali ono što uvek ostaje prisutno je osećaj za tradiciju. Kad god je moguće, obroci se jedu u društvu.
Na početku obroka je predjelo, koje se obično sastoji od pet jela, zatim sledi prvo jelo sa izborom raznih vrsta jela od testenine ili pirinča. Nakon toga naravno dolazi drugo jelo koje se obično sastoji od mesa ili ribe uz prilog od povrća, zatim dolazi sir, i na kraju desert i kafa (espresso).
Predjelo se može sastojati samo od pršute ili maslina sa hlebom ili od petnaestak primamljivih zalogajčića čiji sastojci variraju od regije do regije.
Mesne prerađevine poput slasne mortadele, svetski poznate pršute i raznih salama nezaobilazan su deo predjela, a mogu se poslužiti samostalno ili uz sveže voće.
Riba i morski plodovi naročito su popularni kao predjela u područjima uz more. U salatama od plodova mora najčešće se koristi hobotnica, kao i razne vrste školjki.
Sir i jaja koriste se u salatama, ali i kao sastojak namaza i testenina. Povrće se može poslužiti sveže u salatama ili bareno i začinjeno maslinovim uljem i svežim začinskim biljem.
U Italiji se espresso pije za doručak i tokom celog dana. Dobar espresso mora da se pije vruć iz zagrejane šoljice i obično sa puno šećera.
Paradajz je omiljeno povrće Italijana, jedu ga skoro svaki dan, bez obzira na godišnje doba. Pica vuče korene još iz razdoblja starih Rimljana. Oni su pripremali hleb koji je bio poput lepinje i nazivali su ga picea. Popularna pica Margarita bila je napravljana u čast kraljice Margarite.Sastojala se od zelenog bosiljka, crvenog paradajza i bele mocarele, odnosno od nacionalnih boja Italije.
Šezdesetih godina 20. veka pica postaje popularna i u Evropi.
Parmezan je sir koji se proizvodi iz obranog kravljeg mleka. Tvrd je, žut, granulaste strukture. Izuzetnog je voćnog, čak pikantnog ukusa. Upotrebljava se kao preliv za testeninu, koja je u Italiji takođe nezaobilazna. Koristi se kod pripreme supa i povrća. Da se veličanstven ukus parmezana ne bi izgubio, preporučuje se rendanje neposredno pre upotrebe.
Stanovništvo je u početku bilo vrlo skeptično prema pirinču kao kulturi koja se uzgaja u vodi jer se bojalo da će taj način uzgoja doprineti širenju opasne bolesti kao što je kuga. Najčešće uzgajana vrsta pirinča je Oryza, čija zrna ostaju čvrsta prilikom kuvanja.
Tiramisu, što u prevodu znači „ponesi me“, ima status kultne poslastice u Italiji. Glavni sastojci su piškote natopljene crnom kafom (u koju se može dodati malo konjaka ili ruma), sir mascarpone koji kolaču daje kremastu strukturu.
Od povrća se u Italija uzgajala repa, pasulj, zelje i šargarepa. Krompir im nije bio poznat, kao ni šećer, pa su hranu zaslađivali medom. Masline su se jele poput voća. Da bi sačuvali hranu, kiselili su je ili solili.
Rimljani su konzumirali razne vrste vina, slatka, suva i zaslađena medom.
Kuhinja je Rimljanima predstavljala pravi luksuz. Samo izuzetno bogati koji su mogli da priušte veliku kuću imali su i kuhinju u kojoj su robovi pripremali hranu. Siromašni su bili prisiljeni da se hrane napolju. Među bogatašima je postojao običaj da ih sluge nose sa jedne gozbe na drugu. Često nisu znali ni šta jedu jer je hrana bila previše začinjena egzotičnim začinima i medom.