Pročitajte neke zanimljivosti koje će vas možda zaintrigirati da se malo više zainteresujete za ovaj čudesan i po svemu jedinstven deo vašeg tela.
Prosečna veličina ljudskog mozga se zapravo smanjila u poslednjih 5000 godina. I to za čitavih 147 kubnih centimetara!
Mozak koristi mnogo energije. Iako čini samo 2% ukupne mase ljudskog tela, koristi oko 20% ukupnog unosa kiseonika i čak 25% ukupnog unosa glukoze.Niko nije posebno nadaren za matematiku. Ne postoji konkretan centar u mozgu koji bi se bavio isključivo matematikom – uspešni su oni koji se fokusiraju na rešenje problema i uporno vežbaju. Stereotip da su Azijati dobri u matematici ima smisla samo zato što je u nastavi matematike u njihovim školama fokus na koncentrisanju na problem i trudu učenika.
Tvrdnja da se neki ljudi oslanjaju isključivo na levu polovinu mozga, „zaduženu“ za logiku, a drugi na desnu, „zaduženu“ za kreativnost, nije naročito tačna. Iako je istina da postoji podela zadataka među hemisferama mozga, za različite aktivnosti ih koristimo podjednako. Na primer, kada slušamo ljudski govor, leva hemisfera obrađuje zvuke i „formira“ reči, a desna tumači izražajnu vrednost izgovorenog.
Čovek nema najveći mozak u carstvu životinja – tu titulu nosi mozak plavog kita sa nešto preko 8 kilograma. Uvreženo je verovanje da čovek, dakle, mora imati najbolji odnos mase mozga i tela – jer čemu bi inače dugovao svoju impresivnu inteligenciju? Ni to nije tačno! Mozak rovčice čini i do 10% njene ukupne mase.
Iako mozak rovčice ima najveću prednost u odnosu na masu ukupnog organizma, jedna vrsta rovčice ima mozak najmanje mase među svim sisarima – oko 60 miligrama.
Do nedavno se smatralo da ljudski mozak sadrži oko 100 milijardi neurona. Godine 2009. je jedna grupa naučnika zapravo prebrojala neurone i došla do broja od „samo“ 86 milijardi. Iako se čini da razlika od 14 milijardi, naspram ovih brojeva, i nije mnogo – zapravo jeste. Mozak prosečnog babuna sadrži upravo tu razliku od 14 milijardi neurona.
Ćelije ljudskog mozga se zapravo regenerišu. Iako svi znamo za tvrdnju da one tokom života samo umiru, ona nije istinita. Postoje dokazi da se regenerišu ćelije hipokampusa, i potencijalno još nekih delova mozga.
Kad smo kod odumiranja moždanih ćelija – koliko ste puta čuli da ih alkohol ubija? Ispostavilo se da ni ovo nije tačno. Dokazano je da alkohol, u stvari, oštećuje dendrite i otežava komunikaciju među neuronima, ali ih ne ubija. Takođe je utvrđeno da konzumiranje alkohola u umerenim količinama zapravo podstiče određeni broj kognitivnih sposobnosti. To nikako ne znači da alkohol ne ostavlja druge (negativne) posledice na ljudsko telo i psihu.
Osećanja onemogućavaju racionalno donošenje odluka! „Razum“ i „osećajnost“ nikako ne idu zajedno, i „um“ i „srce“ se ne daju pomiriti! (To je bio i jedan od glavnih argumenata zašto ženama nije mesto van kuće – njihova osetljivost staje na put njihovom razumu.)
Ispostavlja se da ni ovo nije tačno. U donošenju odluka jednako učestvuju i razum i emocije. Emocije, u stvari, daju motiv čoveku da donese neku odluku. Ljudi koji pretrpe oštećenje spoja amigdale, „zadužene“ za emocije i ostatka mozga nisu u stanju da donesu niti najbeznačajniju odluku, iako im je koeficijent inteligencije ostao netaknut. Na primer, ne mogu da se obuku ujutru ili da odaberu šta će jesti za ručak – zato što ne osećaju da im je nešto po volji. U kockarskim igrama, iako mogu da budu maksimalno proračunati, obično gube, jer nemaju emotivnu predstavu radosti pobede.
Sanja Stefanjesko
Časopis InterFON