Sećam se bili smo deca.Često bi se tako igrali u pesku,pravili kule od peska.Ja sam bila tu da napravim,a on pokadkad da srusi.Bio je stariji od mene 3 godine zivahniji,a ja bi tada počela da plačem,gurajući ga od sebe,počela da vičem „Ne želim da se igram sa tobom,ti si bezobrazan,tužiću te mami“.
I tako mama bi me tešila,a sutradan bi bila ista priča.Ja bih plakala,a on se smejao sa ostalim dečacima.A onda vreme je prošlo mi smo se odselili u drugi grad,gde je tata imao posao.U starom sam ostavila svoje detinjstvo,i drugove iz detinjstva,svoje stare snove a sa sobom sam samo ponela lutku Saru,koju i dan danas čuvam.
Mama se u prvom trenu cula sa Davidovom majkom,a potom je i to prestalo. A David moj drug iz detinjstva,sa njim ne znam sto se zbilo.Sada mora imati 25 godina,mozda se i oženio ko zna.
Jos tri godine,pa privodim kraju medicinu.Bila je to mamina zelja,a kako sam je gledala tih poslednjih dana privezanu za krevet,morala sam prihvatiti. I moja želja bila je ista kao i njena da spašavam živote ljudi,budući da ne mogu da spasim njen. Bilo je tužno i strašno gledati je kako vene,a ne mogavši učiniti ništa da promenim stvari kakve jesu.Tada sam shvatila da sudbinu ne možeš promeniti,ona je prosto takva kakva je.Biće ono što je suđeno.
I otišla je kao pravi borac,iza sebe ostavljajući devojku od 16 leta.Ostavila me je da sama duvam svaku svećicu na torci,kada svaki put zaželim istu želju da se mama vrati i budemo opet ono što smo bili,srećna porodica.Kasno sam shvatila da se neke želje ne ispunjavaju,da neke želje ostaju samo ono što su bile. Želje.
Luka moj dečko,to nije shvatao,on je imao sve,bar ono što ja nisam imala.Porodicu,na koju sam mada sam je rano zavolela,bila ljubomorna.Lukina majka je saosećala sa mnom,rekla mi je kako su neke stvari neizbežne,kako me mama nije ostavila,kako će uvek biti tu,u mom srcu i čuvaće me od svakog zla.I ona je izgubila svoju sestru jos dok je bila dete.Isprva nije shvatala šta se dogodilo,tek onda kada je videla da njene sestre nema,shvatila je da se neće ni vratiti,iako su joj svi govorili suprotno. Ne,neke osobe se ne vraćaju,sudbine se ne menjaju. Ali te osobe ostaju večno u srcu.
Jednog popodneva tako,sudarila sam se sa jednim visokim crnim muškarcem,zelenih ociju,zastali smo tako gledajući jedno u drugo,da li je moguće,te oči bile su mi poznate,da li je moguće da je to on.David?!
-Davide,jesi li to ti?
-Marija otkud ti ovde?
-Upravo sam te to htela pitati.. Ja,ja ovde studiram.
-Studiraš?
-Da,medicinu.A ti?
– Zapravo ja ovde živim,odgovori on.
-Wow,drago mi je da te vidim,pozdravi tvoje.
-Čekaj a tvoj br telefona hoćeš li mi dati,mogli bismo da izađemo na piće i ispričamo se?
-Da,naravno. Evo pružila mu je papirić gde je zapisala svoj br telefona.Pa javi se nekad.
-Hoću,drugarice iz detinjstva.
-Hehe,ćao.
Bože kako je ovo moguće,koliko sam je godina samo tražio,još kao klinac bio zaljubljen u nju,mada joj to nikad nisam mogao priznati,a i bili smo deca.Koja slučajnost.