Narodno pozorište

GRADNJA I REKONSTRUKCIJE

Početkom devetnaestog veka, u vreme nacionalnog budjenja srpskog naroda, rodila se ideja o pozorištu kao instituciji koja bi pomogla u borbi protiv zaostalosti i nepismenosti, doprinela stvaranju naprednijih društvenih ideja i razvijanju narodne kulture.

Prve diletantske predstave davane su u Kragujevcu 1835. godine pred knezom Milošem, a organizovao ih je ljubitelj pozorišta i dramski pisac Joakim Vujić. Preseljenjem prestonice srpske Kneževine u Beograd, seli se i ideja o pozorištu. U to doba u Srbiji još nije bilo profesionalnih glumaca a ni odgovarajućih pozorišnih zgrada. Predstave su prikazivane na nekoliko mesta, u zgradama koje su za te potrebe bile prilagodjene: u beogradskoj carinarnici, poznatijoj kao DJumrukana, gde su predstave igrane u magacinu, zatim u sali hotela „Kod Jelena”, u šopićevom kupatilu, u velikoj Kneževoj pivari, u hotelu „Srpska kruna” i u kafani „Engleska kraljica”.

Prva ideja o stalnom pozorištu u Beogradu javila se 1851. godine, kada je osnovan odbor „Ljubitelji narodne prosvete”. Pozorište je trebalo da bude izgradjeno na Zelenom vencu. Medjutim, zbog nesigurnog podvodnog zemljišta, započeta izgradnja je, posle dva pokušaja morala biti obustavljena. Na terenu su ostale samo razvaline – temelji i delovi zidova sa kojih su skidane cigle za zgradu pozorišta koje je kasnije podignuto kod Stambol-kapije.

Obustavljanje radova na izgradnji pozorišne zgrade na Zelenom vencu, nije obeshrabrilo Pozorišni odbor i njegove pristalace koji se za pomoć obraćaju knezu Mihailu. Tako je 1863. godine ustanovljeno Narodno pozorište koje je imalo profesionalnu trupu, književno i pozorišno obrazovano rukovodstvo, stalne predstave i bogat repertoar. Predstave su u naredne tri godine, sa prekidima, davane u Kneževoj pivari a zatim u gostionici kod „Engleske kraljice”. U njoj je održana prva predstava Narodnog pozorišta DJuradj Branković, istorijska drama u pet razdela.

Ipak, još uvek je postojala potreba za stalnom pozorišnom zgradom. Knez Mihailo, zajedno sa Državnim savetom, odredjuje novu lokaciju za podizanje pozorišta - bivši turski plac kod Stambol-kapije. Obnavlja i davanje priloga sam priloživši pet hiljada dukata. Nažalost, knez nije dočekao početak radova, ubijen je 3. juna 1868. godine. Tako je kamen temeljac postavio knez Milan. Veruje se da je projektant pozorišne zgrade kod Stambol-kapije bio arhitekta Aleksandar Bugarski, mada po sačuvanim dokumentima to nije sasvim izvesno.

Gradnja je izvedena veoma brzo. Zemljani radovi su počeli 29. maja, a kamen temeljac je položen 18. avgusta 1868. godine. Zgrada je stavljena pod krov januara 1869, a prva predstava „Posmrtna slava kneza Mihaila”, održana je 30. oktobra iste godine. Zaista rekordno vreme za zgradu od 1000 metara kvadratnih, sa četiri sprata i sa posebnostima u pogledu razmera prostorija.

Prve prepravke i dozidivanja izvedena su već 1870. godine.

Zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu je, pored kapetan Mišinog zdanja, te daleke 1869. godine, bila najveća i najraskošnija palata u Srbiji. Po rasporedu masa, horizontalnoj i vertikalnoj podeli površina i izabranim motivima površinske obrade glavne fasade, Narodno pozorište Aleksandra Bugarskog podsećalo je na Skalu u Milanu, koja je sagradjena devedeset godina ranije.

Problem pozornice i pomoćnih prostorija, nedostatak garderoba i slaba instalacija, uslovili su da 1911. godine bude doneta odluka o još jednoj rekonstrukciji zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu. Radovi su započeti u leto 1912. ali su zbog balkanskih ratova a potom i zbog izbijanja Prvog svetskog rata, radovi potpuno završeni tek 1922. godine.

Pozorište je, što se tiče spoljne arhitekture, izgubilo od one svoje čistote i harmoničnosti iz 1869. godine, ali je zato dobilo veću i za to vreme savremeniju pozornicu, više mesta, garderobu i bogatiju unutrašnju dekorativnu obradu.

Nakon bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, sledila je nova rekonstrukcija zgrade Narodnog pozorišta. Ovo je zdanje, kao i mnoga druga stradalo. Porušena je bila pozornica, tavanica gledališta, uništene su unutrašnje instalacije i uopšte uzev, cela gradjevina je bila prilično demolirana.

Sledeća adaptacija pozorišne zgrade je bila po završetku sezone 1964/65. Preuredjen je enterijer pozorišta, dok se pozornica i spoljna fasada nisu menjale.

Narodno pozorište i grad Beograd su 1986. godine odlučili da se započne još jedna, neophodna rekonstrukcija. Ova, poslednja obnova do sada, trajala je nepune dve godine. Svečano otvaranje „novog” pozorišta bilo je 15. oktobra 1989. godine, a prva predstava „Eshilova Orestija”, odigrana je 10. novembra iste godine.

Narodno pozorište u Beogradu dobilo je nekadašnji sjaj od pre Drugog svetskog rata. Ovoga puta, izgradjen je još jedan objekat, novi deo veoma moderne arhitekture, velelepno zdanje od čelika i tamnog stakla u kojem je smešten tehnološki blok pozorišta.

Ovako rekonstruisano Narodno pozorište predstavlja moderan spoj starog i novog u arhitekturi, a u tehničkom smislu jednu od najmodernije opremljenih pozorišnih kuća u svetu.